Norveški sistem porodiljskog i roditeljskog odsustva već decenijama važi za jedan od najprogresivnijih na svetu, a poseban deo tog sistema, takozvana “tatina kvota” (father’s quota) privukao je pažnju istraživača i javnosti širom sveta.
Kako je nastala “tatina kvota”
Norveška je još 1978. godine uvela model po kome roditeljsko odsustvo mogu da dele oba roditelja, čime je napravljen otklon od ideje da je odsustvo namenjeno isključivo majkama. Međutim, tek je uvođenje posebne kvote 1993. godine, kada je vlada Groa Harlema Brundtlanda sprovela reformu kojom su četiri nedelje odsustva rezervisane isključivo za očeve po principu “koristi ili gubiš”, suštinski promenilo obrasce ponašanja.Norveška je time postala prva zemlja na svetu sa ovakvom vrstom mere. Pre reforme, manje od tri odsto očeva uzimalo je porodiljsko odsustvo, dok danas taj procenat premašuje 90 odsto. Kvota je od tada produžavana, a trenutno majke i očevi imaju svako po 15 do 19 nedelja nedeljivog odsustva, uz dodatni deo koji roditelji mogu da dele po sopstvenom nahođenju.
Šta istraživanja zaista pokazuju
Naučne studije potvrđuju da je reforma imala merljive efekte na porodičnu dinamiku. Istraživanje objavljeno u časopisu Social Science Research, koje je tretiralo uvođenje kvote kao svojevrsni prirodni eksperiment, pokazalo je da roditelji koji su dobili poslednje dete, neposredno nakon reforme, prijavljuju za 11 odsto manje sukoba oko podele kućnih obaveza, a za 50 odsto je verovatnije da će ravnopravno deliti poslove poput pranja veša, u poređenju sa roditeljima čije je dete rođeno neposredno pre reforme.
Sporna cifra o padu razvoda
Kada je reč o direktnom uticaju na stopu razvoda, nauka je znatno opreznija nego popularni internet naslovi. Jedna studija (Lappegård i saradnici, 2020) pronašla je da duže odsustvo za očeve korelira sa većom stabilnošću zajednice u Norveškoj, Švedskoj i na Islandu, ali autori napominju da ta veza može biti (delimično ili u potpunosti) posledica selekcije – odnosno činjenice da parovi koji se već odlikuju stabilnijim odnosima češće biraju da otac uzme duže odsustvo. Druga studija (Cools i saradnici, 2015), koja je koristila metodologiju osmišljenu da isključi upravo taj efekat selekcije, nije pronašla nikakav uticaj uvođenja tatine kvote u Norveškoj na razvod braka, 14 godina kasnije. Ovo sugeriše da je veza između dužine odsustva i stabilnosti braka, koju pojedini viralni postovi predstavljaju kroz konkretnu cifru od 34 odsto, verovatno uglavnom rezultat toga koji tip parova uopšte bira duže odsustvo za oca, a ne direktna posledica same politike.
Gde postoji čvrst naučni konsenzus
Iako veza sa razvodima ostaje predmet naučne debate, istraživači se slažu oko nečega drugog,aktivno uključivanje oba roditelja, od samog početka roditeljstva dosledno se povezuje sa boljim dugoročnim ishodima – od razvoja deteta do zadovoljstva partnerskim odnosom. Sociološkinja Margun Bjornholt sa Norveškog centra za istraživanje nasilja i traumatskog stresa, ocenjuje da je politika bila uspešna u smislu kulturne promene,u Norveškoj danas praktično nije prihvatljivo da otac bude samo “hranilac porodice”, bez učešća u brizi o deci.
Model koji inspiriše svet
Zahvaljujući ovim iskustvima, Norveška se često navodi kao laboratorija za testiranje politika roditeljskog odsustva, a slične mere danas uvode i druge evropske zemlje – Evropska unija je, na primer, usvojila direktivu kojom se predviđa minimum od deset dana plaćenog očinskog odsustva, bez obzira na bračni status. Uprkos tvrdnjama o dramatičnom padu razvoda koje nsu prošle naučnu proveru, čini se da norveški eksperiment potvrđuje jednu jednostavniju istinu- vreme koje roditelji provedu zajedno sa detetom, od samog početka, gradi temelje koji se isplate na duže staze.
Komentari (0)