Zamislite da sednete u voz na krajnjem jugu Evrope i, bez ijednog leta, stignete čak do Singapura na drugom kraju azijskog kontinenta. Upravo takva ideja – putovanje dugo gotovo 19.000 kilometara kroz 13 zemalja,godinama fascinira ljubitelje putovanja i železnice širom sveta. Problem je, međutim, u tome što ova epska ruta, uprkos svojoj popularnosti na internetu, danas praktično ne postoji.
Kako je ideja nastala
Koncept “najdužeg železničkog putovanja na svetu” popularizovao je 2021. godine korisnik Reddita pod imenom htGoSEVe, koji je napravio detaljnu mapu rute od gradića Lagoš na jugu Portugalije, preko čitave Evrope i Rusije, sve do Singapura. Ideja je dobila na značaju baš te godine, kada je u Laosu otvorena nova pruga koja je Kinu železnicom povezala sa jugoistočnom Azijom – deonica koja je, činilo se, konačno zatvorila poslednju “rupu” u ovom transkontinentalnom lancu pruga.
Prema proračunima Marka Smita, britanskog stručnjaka za železnicu poznatog kao “The Man in Seat 61”, čije se procene najčešće navode kao merodavne, ruta bi obuhvatala oko 18.755 kilometara i prolazila kroz 13 zemalja – Portugaliju, Španiju, Francusku, Nemačku, Poljsku, Belorusiju, Rusiju, Mongoliju, Kinu, Laos, Tajland i Maleziju, pre konačnog dolaska u Singapur.
Tri nedelje puta i cena od oko 1.200 evra
Kompletno putovanje, uz noćna zadržavanja predviđena voznim redom i vreme potrebno za vize i papirologiju, trajalo bi otprilike 21 dan. Prema originalnoj proceni iz 2021. godine, kupovina karata za celu rutu koštala bi oko 1.200 evra – ne računajući hotelski smeštaj, obroke, vize i druge troškove tokom puta.
Zanimljivo, putovanje vozom umesto avionom donelo bi i značajnu uštedu u emisiji ugljen-dioksida. Putnici bi na putu prolazili kroz neke od najpoznatijih gradova sveta,Pariz, Moskvu, Peking i Bangkok,doživljavajući izuzetnu raznolikost pejzaža, od zapadnoevropskih ravnica, preko prostranstava Transsibirske magistrale i mongolskih stepa, do tropske vegetacije jugoistočne Azije.
Zašto putovanje danas nije moguće
Iako je ideja zvučala izvodljivo u trenutku kada je nastala, realnost je od tada značajno promenjena. Deo međunarodnih železničkih veza neophodnih za ovu rutu suspendovan je još tokom pandemije kovida-19, kada su ukinute veze poput Pariz–Moskva ekspresa i linije Moskva–Peking.
Situacija se dodatno pogoršala nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine. Usled sankcija uvedenih Rusiji i Belorusiji, obustavljen je sav međunarodni železnički saobraćaj između tih zemalja i ostatka Evrope, a putovanja u Rusiju danas se generalno ne preporučuju zbog rizika od proizvoljnog hapšenja stranaca. Time su praktično onemogućene dve najduže i najvažnije deonice čitave rute,prelazak iz zapadne Evrope u Rusiju, kao i veza između Moskve i Pekinga.
Mark Smit, čiji su proračuni posle originalnog objavljivanja rute korišćeni najviše, kasnije je i sam ukazao na to da ruta u svom prvobitnom obliku predstavlja “potpunu fikciju” prepunu logističkih nemogućnosti i političkih prepreka, imajući u vidu da pojedine deonice zahtevaju rezervacije koje trenutno uopšte nije moguće izvršiti bez lokalnog posrednika u Rusiji, kao i da bi putnici na pojedinim mestima morali da pribegnu autobusu umesto voza kako bi premostili prekinute deonice.
Deo puta i dalje je moguć
Uprkos svemu, priča o ovoj ruti nije u potpunosti izgubila smisao. Portugalija, kao polazna tačka putovanja, ostaje bezbedna i stabilna zemlja, a prva etapa rute,od Lagoša, preko Lisabona, do granice sa Španijom i dalje ka Parizu i danas je sasvim izvodljiva uobičajenim evropskim železničkim vezama. Problem nastaje tek kada putovanje treba da nastavi dalje ka istoku, u pravcu Rusije i Kine, gde su veze prekinute usled sankcija i geopolitičke situacije.
Zbog toga danas ova legendarna ruta ostaje ono što je u suštini oduvek i bila – fascinantna teoretska mogućnost, mapa mašte za ljubitelje putovanja, ali ne i putovanje koje se trenutno može stvarno realizovati od početka do kraja bez prekida.
Komentari (0)