Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
Pas nije dete, ali jeste član porodice. Ko ima psa, zna o čemu pričam. Njegove potrebe nekako uvek dođu pre naših, a da to i ne primetimo.
Bišon Čarli je već godinama moj saputnik, moj cimer, moj budilnik i moj verni pratilac. Svako jutro me budi kao da je najvažniji dan u godini. Otvorim oči, a iznad mene bela njuškica i dva radoznala oka.
Njegova poruka je jasna:
„Ustaj, život čeka!“
Ponekad mi se čini da je on mene usvojio, a ne ja njega.
Pre neki dan, dok sam pila jutarnju kafu i nešto piskarala, stigla je poruka od Nikole, našeg veterinara.
„Dobro jutro. Čarli ovih dana prima vakcinu protiv besnila. Javite termin.“
Pročitam poruku i već znam šta sledi. Čarli još spava, ali čim se pomerim, eto i njega. Dovoljno je da pomenem čarobnu reč „napolje“ i već je na nogama, spreman za pokret, gde god da krenemo.
Ja razmišljam o obavezama, računima i svemu što odrasli ljudi nose u glavi. Čarli razmišlja samo o jednom:
„Idemo kod Nikole!“
Pacijent iz snova i vlasnik koji sabira troškove
Ispred ordinacije rep radi kao brisač na najjačoj brzini. Ne gleda ni mene ni prolaznike. Oči su mu uprte u vrata.
„Polako, čoveče“, govorim mu.
Ali on me pogleda kao da želi da kaže:
„Ti ne razumeš. Unutra je Nikola.“
Nikada nisam upoznala biće koje toliko voli da ide kod lekara.
Čim uđemo, zaboravlja na mene. Juri svog doktora, vrti se u krug, maše repom i traži maženje. Injekcija? Može. Vađenje krvi? Nema problema. Pregled? Izvolite.
Dok Nikola pregleda Čarlija, posmatram ih i razmišljam koliko smo različiti. Ja odlazak kod lekara odlažem koliko mogu, a moj pas bi kod veterinara mogao da ide svakog dana.
„Čarli je dobar dečko“, kaže Nikola.
A ja ponosna kao da je završio fakultet.
Čarli stoji važno, podignute glave, kao da tačno zna da ga hvale.
Da ume da govori, verovatno bi rekao:
„Naravno da sam dobar. Reci joj još jednom.“
Na kraju pregleda Nikola pomene još poneku kontrolu i analizu, a ja u sebi već počinjem da računam troškove.
Čarli za to vreme leži opušteno kao da je došao u spa centar. Ne beži sa stola za pregled kao mnogi psi. Naprotiv, imam utisak da ne bi ustao dok baš ne mora.
Kad se mama i ćerka ne slože oko dijagnoze
Pre mesec dana bila je kod nas Dora. Od kuvanja, spremanja, gostiju i svega što prati dolazak deteta kući, nisam ni primetila da Čarli pomalo žmirka na jedno oko.
„Mamaaa!“, viknula je čim ga je ugledala.
„Ti stvarno ne vodiš računa o Čarliju! Oko mu se zatvorilo, hitno zovi veterinara!“
Moja Dora je oduvek bila brižna i pomalo paničar kada su oni koje voli u pitanju.
A ja, kao neko ko je sa njim dvadeset četiri sata dnevno i kome je ovo drugi pas, naučila sam da prepoznam šta je hitno, šta može da sačeka do sutra, a šta nije ništa ozbiljno.
„Ne brini“, rekla sam joj. „Verovatno mu je tokom čišćenja oka upala neka dlačica. Rešićemo.“
Ipak, da bismo svi bili mirni, pozvala sam veterinara.
Godine provedene sa psima naučile su me da mnogo toga mogu sama da rešim ili uz pomoć mojih komšija iz veterinarske apoteke.
Tako je bilo i tog dana. Rekli su nam da nema razloga za brigu. Kapi i hloramfenikol za moja divna okica i već sutradan sve je bilo u najboljem redu.
Nikola se nije naljutio. Na kraju krajeva, svako „dobro jutro“ kod doce košta nekoliko hiljada dinara, a za naše bebice ništa nije skupo. Ipak, ne mora se baš za svaku sitnicu trčati kod doktora.
Deca i kučići zauvek ostaju naše bebe
Posmatram Čarlija kao što sam nekada posmatrala Doru kada je bila mala. Iskreno, i danas.
Deca i kučići zauvek ostaju naše bebe.
Njegov život je jednostavan – malo ljubavi, malo šetnje, neka poslastica i ljudi koje voli. Moj je malo komplikovaniji.
Ali onda izađemo iz ordinacije, on ponosno korača pored mene, a repić udara svoj veseli ritam. Kao da mi govori da je sve u redu.
I jeste. Jer kada dođemo kući, spusti glavu u moje krilo i zaspi potpuno siguran da je voljen. Tada zaboravim i račune, i troškove, i sve ono što me brine.
Ljubav koja maše repom
Ljudi često kažu: „To je samo pas.“
Ja se samo nasmejem.
Jer ne znaju kako izgleda kada vas neko svakog dana dočeka na vratima kao da ste se vratili sa drugog kraja sveta, a ne iz prodavnice. Ne znaju kako izgleda ljubav koja maše repom.
Zato, ako razmišljate da uzmete psa, ne razmišljajte samo o hrani, igračkama i veterinarima. Razmišljajte o ljubavi koju ćete dobiti.
Zdrav pas zaista jeste pola mog zdravlja i lek za moju nesanicu. Mokra njuškica i vesele okice prva su i poslednja slika mojih dana.
Dora mi maše iz daljine, ali teško je čekati noć i voleti jutro kada si sam. Sa njim je sve lakše i sve deluje moguće.
Ljubav se kod mene zove njegovim imenom. Čuvar mojih snova, moj noćko i moje jutro.
Anđeli na zemlji često imaju četiri šape. Psi su deo naše duše koji pronađemo ili ne pronađemo. Ljudi ga često traže u drugim ljudima, a ponekad ih odgovori čekaju u jednoj toploj njuškici i pogledu punom poverenja.
Ne čekajte savršena bića. Obiđite azile i pružite šansu nekom repiću koji čeka svoj dom.
Čarlito to pokazuje svakog dana. Raduje se svemu našem, jer sa psima nikada nije „ja“, već „mi“.
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Komentari (0)