Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
Kao žena u najboljim godinama i prevremenoj penziji, silom prilika, i udovica već petnaest teških godina, naučila sam da čovek može da preživi mnogo toga, ali da neke praznine zauvek ostaju. Kada vam voljena osoba ode, deo vas zauvek utihne. A kada vam je ćerka, koja vam je ceo svet, udaljena 1.500 kilometara i nije tu da je zagrlite kada vam je najteže, tišina ume da bude glasnija od svega.
Prošla sam kroz oluje koje su me promenile. Radost više nije dolazila lako kao nekada. Znala sam samo da moram da pronađem razlog da ponovo biram život, iz dana u dan.
Taj razlog imao je njuškicu, četiri šapice i repić koji maše kao zastavicom sreće.
Danas živim sa četvorogodišnjim bišonom Čarlijem i ne mogu da zamislim dan bez njegovog veselog dočeka. Taj mali pas od pet kilograma čuva me od tuge, samoće i mračnih misli bolje nego što bi iko mogao da zamisli. Kad otvorim vrata, njegov repić kao da govori:
„Stigla je moja Duki.“
A onda shvatite da ste i vi nekome ceo svet.
Kada je otišao Dali
Pre Čarlija, postojao je Dali. Naš pas, iz vremena dok je porodica još uvek bila na okupu. Prva njuškica u kući i ljubav koja se ne zaboravlja.
Kada je Dali otišao u pseći raj, mislila sam da tu bol neću preživeti. Suprug je već dugo „gradio nebeske puteve“, ćerka je bila daleko, a stan je odjednom postao nepodnošljivo prazan.
Tražila sam Dalijevu njuškicu po svakom uglu stana. Njegov miris. Njegove korake. Spavala sam na podu pored njegovog ćebeta i plakala u mraku, bez ijednog tračka svetlosti. Nisam primala ljude u kuću. Moji najbliži su shvatili koliko sam se ugasila.
Posle devetnaest dana tuge koja je lomila dušu, pozvala sam porodicu iz koje je Dali došao i pitala samo jedno:
„Da li je ostao još neki moj pas?“
Kada su me odveli do njihove šumske vile, videla sam dva šteneta kako veselo trčkaraju po dvorištu. A onda sam ugledala jedno palo uho. Isto Dalijevo.
Kao da mi govori:
„Tu sam.“
Kako je Dante postao Čarli
Taj mali veseljak od tri meseca stigao je kod mene poslednjeg majskog dana. Govorila sam sebi da nijedan pas ne može biti zamena za Dalija. I bila sam u pravu.
Čarli nikada nije bio zamena.
Bio je nova ljubav.
Iz dana u dan unosio je svetlost u moj život, grejao mi dušu i vraćao osmeh koji sam mislila da sam zauvek izgubila.
O Čarliju bih za ove četiri godine mogla da napišem roman, a o Daliju — sabrana dela.
Jednog jutra, dok se sunce polako uvlačilo u spavaću sobu, mali beli nestaško grickao mi je prst da me probudi. U tom trenutku osetila sam takvu sreću i mir da sam znala — stigao je moj novi saputnik, utočište i najbolji prijatelj.
Prvobitno je trebalo da se zove Dante. Ćerka i ja smo to ime odavno čuvale za nekog budućeg čupavca. Ali gledajući ga trapavog, smešnog i razigranog, ime mu nekako nije pristajalo.
Jednog popodneva ćerka me je pozvala iz Bostona, gde je tada boravila na usavršavanju. Pričale smo o njemu i o profesoru Čarliju, čoveku čije je znanje i autoritet mnogo poštovala.
„Sine, šta misliš da se ovaj naš beli šećerko zove Čarli?“
Odmah je pristala.
I tako je nastao naš Don Čarlito.
Pas liči na porodicu u kojoj živi
Svaki pas je drugačiji, a opet pomalo liči na prethodnog. Ali najviše liči na porodicu kojoj pripada. Na ljubav koju dobija, navike koje deli sa vama i život koji zajedno živite.
Moji prijatelji često kažu da je Čarli isti kao Dali i da neverovatno liči na mene. To doživljavam kao veliki kompliment.
Volim ljude, hranu, goste, prirodu, vodu i kafiće — a sve to voli i on. Ali voli i red. Kada mu se spava, društvo može da ostane u dnevnoj sobi, a gospodin se povlači u spavaću sobu.
Najveći uspeh ipak mu je to što je osvojio moju majku, nekada velikog protivnika pasa u kući. Danas, čini mi se, češće dolazi zbog njega nego zbog mene. Zavoleo je i moju prijateljicu Željku toliko da ponekad pomislim da nju voli više nego mene.
Ali nema veze.
Jer tamo gde ima ljubavi, tu je dom.
A ja sam odavno shvatila da život bez psa jednostavno nije moj život.
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Komentari (0)