Proganjanje je ozbiljno krivično delo koje obuhvata različite oblike uznemiravanja, praćenja i neželjene komunikacije, a žrtve često nisu svesne da imaju zakonsku zaštitu. Tužiteljka Milica Ljubičić ističe da je ključno kod ovog krivičnog dela da se radnje ponavljaju, traju određeno vreme i da su jasno protiv volje žrtve, kao i da svaki osećaj ugroženosti treba odmah prijaviti nadležnima. Psihoterapet i psiholog Nađa Tulić naglašava da je najvažnije prekinuti svaki kontakt sa progoniteljem i potražiti podršku okruženja, jer bilo kakva reakcija može dodatno podstaći takvo ponašanje.
Najčešće posle razvoda ili raskida veze, ali i u nekim drugim situacijama, dešava se da jedna osoba proganja drugu. Takvo ponašanje može dovesti i do toga da žrtva menja životne navike, posao ili čak grad u kojem živi. Nažalost, neki slučajevi završili su se tragično.
U Krivični zakonik Srbije proganjanje je uvedeno 2017. godine kao krivično delo za koje je zaprećena i zatvorska kazna. Međutim, mnogi počinioci, ali i brojne žrtve, ne znaju za to.
Kakvu zaštitu sistem pruža onima koji su informisani i odluče da prijave počinioca, koji profili ličnosti su skloni proganjanju i koje radnje se smatraju proganjanjem, odgovore daju tužiteljka u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu Milica Ljubičić i psiholog i psihoterapeut Nađa Tulić.
Koje radnje Krivični zakonik definiše kao proganjanje?
Milica Ljubičić: Zakon definiše čitav spektar različitih radnji, od neovlašćenog praćenja i preduzimanja drugih radnji da bi se približilo nekom licu, zatim preduzimanja radnji neposredno, preko trećeg lica ili putem sredstava javne komunikacije da bi se stupilo u kontakt s nekim licem – to može biti slanje poruka, pozivanje, slanje mejlova – zatim zloupotreba podataka o ličnosti, slanje pretećih poruka ili uopšte upućivanje pretnje, ali to mogu da budu i sve druge radnje kojima se može osetno ugroziti nečiji život ili nečija bezbednost. Počinilac može da šalje poruke prijateljima, rođacima žrtve.
Kakve primere vidite u svom tužilačkom radu?
Milica Ljubičić: U tužilačkom radu vidimo najrazličitije primere i najrazličitije modalitete ovih radnji. Možda bismo uslovno rečeno mogli da ih podelimo u neke tri grupe. Svakako da je najdominantnije proganjanje koje se odvija između bivših partnera – bračnih, vanbračnih, emotivnih – gde vidimo čitav spektar različitih radnji kontrole, praćenja, proganjanja, ucenjivanja, slanja fotografija. Zatim, u drugu grupu bismo mogli da svrstamo proganjanje koje se dešava između lica koja su se ranije poznavala, ali nisu bila u ovoj vrsti odnosa – tu bi bili rođaci, kolege sa posla. I u treću grupu bi spadalo proganjanje od strane potpuno nepoznate osobe, dakle ta osoba nikada nije stupila u kontakt sa žrtvom. Recimo, jedan interesantan primer iz prakse – učinilac se ufiksirao da mu je žrtva supruga, proganjanje je išlo do te mere da je otišao u policijsku stanicu i prijavio njen nestanak.
Da bi tužilac mogao da kvalifikuje delo kao krivično delo proganjanje, zakon postavlja tri uslova – da se dešavaju radnje koje su opisane u zakonu, da traju izvesno vreme i da se odvijaju protiv volje žrtve. Koliko vremenski neko treba, na primer, da zove ili prati žrtvu, da bi tužilac rekao da je to proganjanje – da li je to mesec, dva, tri meseca – kako se to određuje?
Milica Ljubičić: Zakon ne definiše vremenski period, ne kaže da je potrebno tri dana, pet dana. Zakon kaže da je potrebno da se radnje ponavljaju, da traju određeno vreme i da imaju određeni kvalitet. Bitno je da se iskaže određena vrsta upornosti, da te radnje traju u određenom vremenu i imaju taj ponavljajući karakter.
Kako tužiocu dokazujemo da to što radi počinilac je protiv naše volje? Da li je dovoljno da to izjavimo prilikom davanja iskaza ili je potrebno da dostavimo dokaze?
Milica Ljubičić: Volja je ovde jako bitna zato što razlikujemo dozvoljeno od nedozvoljenog ponašanja. Treba da postoji dokaz o toj volji, a kako će se ispoljiti ta volja od strane žrtve – može biti na najrazličitije načine. Ona može usmeno da izjavi da ne želi da joj neko piše, šalje poruke, može to da učini u pisanoj formi tako što će odgovoriti na taj način na poruku i to će nam dostaviti u postupku u vidu skrinšot poruke, ili recimo listing poziva gde se vidi da žrtva nije odgovorila na te pozive. Može da nam dostavi dokaz da je blokirala neki profil – to su sve nama dokazi u postupku. Ali svakako dokaz može i dokaz jeste uvek iskaz same žrtve, iskaz svedoka, iskaz njenih prijatelja, rođaka kojima se to lice možda obraćalo.
Pored pravnih mehanizama zaštite, možemo da koristimo i psihološke strategije. Mnogi ljudi traže savet psihoterapeuta. Kakva su iskustva vaših klijenata i šta im kažete – kako čovek da se ponaša u situaciji kada ga neko proganja?
Nađa Tulić: Pre svega, volela bih da naglasim značaj ove teme o kojoj govorimo i da kažem statistiku koja govori da je 94 odsto ubistava koja se dese od strane bivšeg partnera njima zapravo prethodilo određeno uhođenje, tako da je u tom smislu jako važno da govorimo o ovome. Ima mnogo ljudi koji prolaze kroz istu stvar, a da nisu ni svesni, upravo zbog ovoga što ste rekli – zato što postoje i anonimni progonitelji. Što se tiče onih koji su nam poznati, koji su i najopasniji kako psihologija kaže, zapravo ti bivši partneri – to je najčešće – oni su najčešće progonitelji. Najvažnije jeste da zapamtite da im ne dajete nikakvu povratnu reakciju. Jednom kažete ‘ne, prekidam kontakt’ i tu se sve zaustavlja. Ljudi misle da kontinuirano odbijanje njima staviti do znanja da ne žele kontakt, međutim upravo suprotno – neki dokazi pokazuju da bilo kakav odgovor koji je negativan može na neki način da rasplamsa taj plamen uhođenja. S druge strane, jako je važno da imate sistemsku podršku, dakle, nemojte da ćutite o tome, nego govorite – govorite prijateljima, govorite porodici i ljudima sa kojima radite.
Dakle, jedan od glavnih saveta je praktično taj prekid komunikacije i nedavanje povoda za dalje radnje. Ali šta tamo gde ne može da se prekine komunikacija zbog deteta, na primer – kako ta komunikacija da izgleda da bi žrtva zaštitila sebe koliko je to moguće?
Nađa Tulić: To je čest slučaj da bivši partneri, mi to zovemo osvetoljubivi progonitelji, dakle kad bivaju ostavljeni ne mogu jednostavno da se pomire sa tim da su odbačeni, takoreći, i onda žele da žrtva, to jest njihov bivši partner, oseti tu bol koju oni osećaju i onda kreću u proganjanje i pretnje. Ukoliko zaista postoji delo proganjanja, ako ta osoba preti, način na koji ćete vi pristupiti toj osobi je preko trećeg lica – člana vaše porodice, nekog prijatelja, na kraju dana može biti preko pravnih organa, suda. U svakom slučaju, jako je važno naglasiti da se psihološki smatra da ako neko ponavljajuće ponašanje traje više od dve nedelje, da je vrlo mala verovatnoća da će to ponašanje samo od sebe prestati.
Kakva je najčešće struktura ličnosti čoveka koji proganja? Da li on nužno ima neku patologiju ili poremećaj ličnosti?
Nađa Tulić: Kada su u pitanju anonimni izvršioci ovog dela, najčešće su to lica koja imaju određene poremećaje ličnosti, a često i psihoze – da li će to biti i halucinacije i deluzije i tako dalje – da su izgubili kontakt sa realnim svetom. Ali kada su to poznata lica, kada su bivši partneri, postoje i predatori progonitelji – to su oni narcisi koji imaju ogromnu tendenciju ka moći i ka kontroli, koji žele da vas kontrolišu. Tako da je jako važno da širi kontekst uzmemo u obzir i onda profilišemo kojoj kategoriji pripada sam progonitelj.
Žrtve često imaju dilemu da li uopšte da prijave proganjanje, ili posle koliko vremena da to učine. Uglavnom misle da mogu same da se izbore, da će vremenom to prestati. Šta Vi kao stručnjak kažete, na osnovu čega žrtva da proceni koji je to trenutak kada treba da prijavi počinioca?
Milica Ljubičić: Hvala Vam na ovom pitanju. Ja bih da pošaljem poruku svim žrtvama koje nas možda gledaju i da im kažem da proganjanje nije nikakvo udvaranje – proganjanje je ozbiljno krivično delo. A pravi trenutak je svaki onaj trenutak kada se vi osetite ugroženo zato što neko preduzima neke radnje protivno vašoj volji.
Koji su prvi koraci nadležnih kako bi se proganjanje zaustavilo?
Milica Ljubičić: Tu je moguć čitav niz različitih koraka u zavisnosti od toga da li imamo krivično delo ili nemamo, ali je jako važno da žrtva prijavi tu radnju iz razloga što je moguće da u takvim situacijama, čak i kad nemamo krivično delo, a radi se o bivšim partnerima, recimo izreći hitnu meru zabrane prilaska i komunikacije. Druga moguća varijanta je da imamo krivično delo i da postoje razlozi za određivanje pritvora, pa će tužilac predložiti i tom licu će biti određen pritvor. Moguće je, ako nema ovih razloga, i to se obično dešava u praksi, da se to lice procesuira, a da se njemu izrekne mera zabrane prilaska i komunikacije, i da to lice ukoliko bi prekršilo tu meru – to bi značilo da će mu se odrediti pritvor. Paralelno sa krivičnim postupkom uvek ide rad Grupe za koordinaciju i saradnju, i to rad u smeru sprečavanja tih radnji sa jedne strane, a sa druge u pravcu pomoći i podrške žrtvama.
Ako bilo ko u lancu odgovornih u sistemu zakaže, to može da košta žrtvu života, što se, nažalost, dešavalo. Dakle, Grupe za koordinaciju treba da se sastaju redovno, da postoje u svakom mestu, da prilikom izrade individualnog plana za zaštitu žrtve donesu prave mere i blagovremene, jer neke ni zabrana prilaska ne odvrati i nastavljaju da proganjaju žrtvu. Šta se tada radi?
Milica Ljubičić: Grupe za koordinaciju i saradnju po Zakonu moraju da se sastaju jednom u 15 dana. Međutim, kada je rizik visok – a možete imati visok rizik – to podrazumeva kontinuirani rad, može biti sastajanje na dnevnom nivou, i u toku 24 sata. Ono što je najbitnije, svako ponavljanje podrazumeva strožije mere i strožije sankcionisanje.
Prema podacima Vrhovnog javnog tužilaštva, protiv 3.624 lica podnete su krivične prijave za krivično delo proganjanje od 2020. zaključno sa 2025. godinom. Iz psihoterapeutske prakse, šta vidite, koliko su žrtve spremne da prijave osobu koja ih proganja, koliko je to stresno?
Nađa Tulić: Potrebna je velika hrabrost pre svega. Često to psihološko zlostavljanje traje i u vezi, dakle potrebna je hrabrost, potrebna je sistemska podrška. Moram reći da sam ja imala u praksi slučajeve gde su se žrtve odvažile i prijavile, i dobile od policije odgovor poput ‘dok vam nešto konkretno ne uradi, ne možemo ništa osim da ga pozovemo na razgovor’. Mene je to naravno jako rastužilo i uznemirilo, kao što će, verujem, i svakog ko ovo čuje, ali je važno da pričamo o tome kako bi i organi osetili koliko je blagovremeno i pravovremeno reagovanje važno, zato što se često ova proganjanja završe fatalno.
To ne bi smelo da se dešava. Da kažemo žrtvama da ukoliko naiđu na neprofesionalno postupanje policijskog službenika, mogu da odu direktno u tužilaštvo da tamo prijave. Koje su to slabe tačke na kojima se mora raditi, šta to treba popraviti u sistemu, jer nasilnici ukoliko vide da sistem ne funkcioniše, oni se još više osile?
Milica Ljubičić: Žrtve mogu da odu ne samo u policiju i ne samo u tužilaštvo, i ja se nadam da su ovo neki pojedinačni slučajevi jer ovo ne bi trebalo da se dešava u praksi. Pored toga, ukoliko je reč o proganjanju između bivših partnera, te žrtve mogu da odu i u centar za socijalni rad. Zato ovo kažem – iz razloga što, opet naglašavam, svaka prijava proganjanja, bez obzira na to da li je krivično delo ili to još uvek nije krivično delo, razmatra se od strane Grupe za koordinaciju i saradnju koju čine tužilac, policajac i predstavnik centra za socijalni rad. Pitali ste me za te slabe tačke – ja uvek naglašavam da je ovo jako osetljiva oblast, da moraju da rade ljudi koji su profesionalni i imaju posebna znanja i veštine.
Zaprećene kazne za krivično delo proganjanje su novčane i zatvorske do tri godine. U slučajevima kada nastupe teže posledice, kazna može ići i do deset godina zatvora. Koliko često počinioci završe u zatvoru ili možda na obaveznom psihijatrijskom lečenju?
Milica Ljubičić: Ja sad nemam preciznu statistiku, ali da bi nas građani bolje razumeli – predlaganje sankcija zavisi od okolnosti samog dela, ali zavisi i od nekih drugih okolnosti koje se tiču, recimo, ličnosti počinioca, posledica koje je to delo izazvalo. Ukoliko se posumnja da neko lice nije moglo da shvati značaj svoga dela i da…
Veliki problem je i to što ponekad žrtva odluči da se vrati partneru koji je proganja. Što njegovo ponašanje ne vidi kao proganjanje, već kao upornost i dokaz da je taj neko voli. Kako prekinuti taj začarani krug i da li se iz toga teško izlazi?
Nađa Tulić: Teško, to je obično sa tim toksičnim odnosima slučaj. Ključna je sistemska podrška. Često te žrtve, akteri u tom odnosu, ćute o tome, ne dele sa drugima, osećaju se izolovano. Tu je vrlo često narušeno samopouzdanje – to je čest slučaj, na primer, u odnosima sa narcisima. Reći ću samo još jednu statistiku: jedna od svakih pet žena je proganjena i jedan od deset muškaraca je bio proganjan.
Komentari (0)