Kada se pomene ime Veljka Paunovića, prve asocijacije su energija, ambicija i analitički pristup fudbalu koji u domaćem kontekstu često deluje “previše moderan”. Odavno ga prate etikete „fudbalskog intelektualca“ i „trenera evropskog formata“, ali i onih kojima se često ne prašta – perfekcioniste i vizionara koji zna više nego što bi trebalo da zna. Sada, nakon nekoliko godina rada u inostranstvu, pitanje se nameće samo od sebe: da li je Paunović konačno spreman za klupu reprezentacije Srbije?
Veljko Paunović je sin bivšeg fudbalskog reprezentativca, tako da možemo reći da ima fudbalske gene.
Zato pitanje da li je spreman da preuzme reprezentaciju Srbije dolazi u trenutku kada srpskom fudbalu, možda više nego ikad, treba upravo neko ko razume proces, strukturu i kontinuitet.
Paunovićev zvezdani trenerski trenutak dogodio se 2015. godine, kada je sa generacijom omladinaca predvođenom Sergejem Milinković-Savićem i Rajkovićem osvojio Svetsko prvenstvo do 20 godina u Novom Zelandu. Bio je to uspeh koji je Srbiju nakratko ujedinio u verovanju da postoji sistem, da postoji plan i da domaći treneri mogu misliti i raditi u skladu sa savremenim fudbalom.
Ali prelazak u svet seniorskog fudbala pokazao je drugu stranu medalje. U MLS ligi, na klupi Chicago Fire-a, Paunović je ostavio dubok trag svojim analitičkim pristupom, ali nije uspeo da tim dovede do konstantnih rezultata. Ipak, dobio je pohvale za razvoj mladih igrača i disciplinu koju je unosio u svlačionicu.
Veljko Paunović nije tipičan “balkanski trener”. Odlično govori engleski i španski, koristi napredne analitičke metode, a poznat je po detaljnoj pripremi mečeva i insistiranju na mentalnoj pripremi igrača. Za razliku od mnogih domaćih stručnjaka, on ne gleda fudbal samo kroz rezultat, već i kroz proces – način na koji se do tog rezultata dolazi.
Njegov fudbal karakterišu visoki presing, brza tranzicija i insistiranje na timskom duhu. To su principi koji se savršeno uklapaju u današnji reprezentativni trend – ali i u ono što Srbija često nema: doslednost i disciplinu.
Srbija ima talenat, ali nema hijerarhiju. Ima zvezde, ali ne uvek i zajedništvo. Upravo tu leži najveći izazov za svakog selektora, a pogotovo za čoveka poput Paunovića, koji dolazi sa sistemskim pristupom i traži red u svakom detalju.
Njegov autoritet nije klasičan – on ne grmi, ne lomi stolice i ne „vadi“ emociju silom. Umesto toga, pokušava da pridobije igrače razumevanjem i vizijom. Pitanje je: da li je srpska svlačionica spremna za takvog lidera? I, još važnije, da li je FSS spreman da podrži trenera koji ne pristaje na površnost?
Veljko Paunović poseduje sve moderne alate savremenog trenera – znanje, iskustvo u inostranstvu, međunarodni autoritet i, što je ključno, razumevanje kako funkcioniše sistem u celini. Ono što mu nedostaje nije stručnost, već poverenje fudbalske javnosti i prostora da sprovede ono što zna.
Ako Srbija želi promenu, Paunović može biti pravi izbor. Ali ako se ponovo traži “vatrogasac” i brz rezultat, onda je bolje da ga ne zovu – jer njegov fudbal ne staje u kalup improvizacije.
Možda je vreme da se i na klupi Srbije pojavi trener koji ne dolazi da “proba”, nego da napravi sistem.
A ako iko u ovom trenutku ima znanje i smirenost za to – to je upravo Veljko Paunović, koji je mesto selektora zaslužio još pre jedne decenije.
Paunovićev uspon i pad u Ovijedu
Kada je Veljko Paunović seo na klupu Real Ovijeda, malo ko je u Španiji verovao da će srpski trener uspeti da probudi uspavanog fudbalskog giganta sa severa zemlje. Klub iz Asturije je bio u donjem delu tabele Segunde, bez jasnog pravca i sa godinama neuspeha iza sebe. Nešto kasnije, Ovijedo se, zahvaljujući Paunoviću, vratio u špansku Primeru posle dugih 24 godine čekanja.
To što je usled takvog podviga već u oktobru 2025. smenjen deluje kao apsurd, ali španski fudbal, baš kao i srpski, često ne prašta ni trenutak slabosti.
Paunović je preuzeo Real Oviedo 26. marta 2025. godine, kada je tim bio u sredini tabele, bez kontinuiteta i jasnog identiteta u igri. Njegov dolazak doneo je ono što ga prati kroz čitavu karijeru – strukturu, disciplinu i mirnoću. Odmah je promenio ritam treninga, uveo detaljne analize protivnika i pojačao fizičku pripremu tima.
Rezultati su ubrzo počeli da dolaze. Ovijedo je u drugom delu sezone igrao disciplinovano, sa jakim blokom u odbrani i brzim tranzicijama, a Paunovićeva vizija „kompaktnog kolektiva“ pretvorila je tim u najneugodnijeg rivala u ligi. Krajem maja 2025. izboren je plasman u plej-of za ulazak u Primeru, a nakon dvomeča sa Almerijom i Mirandesom, Real Oviedo je 23. juna 2025. izborio povratak u najviši rang – prvi put od 2001. godine.
Za klub i navijače, to je bio istorijski trenutak. Grad je slavio danima, a Paunović je proglašen „čovekom koji je vratio nadu“. Njegov lik krasio je naslovne strane sportskih listova u Španiji, a domaći mediji isticali su „mirnog Srbina“ koji je pokazao kako se gradi tim.
Nakon euforičnog leta i povratka u Primeru, usledila je realnost elitnog fudbala. Real Ovijedo je u sezonu 2025/26 ušao sa ograničenim budžetom i timom koji, i pored pojačanja, nije mogao da parira većini rivala u ligi.
U prvih devet kola, Ovijedo je ostvario samo dve pobede, uz šest poraza. Klub se našao u zoni ispadanja, a pritisak lokalne javnosti počeo je da raste. Iako su igrači i dalje javno podržavali trenera, uprava je 9. oktobra 2025. donela odluku o njegovoj smeni, uz zvanično saopštenje da se „zahvaljuje Paunoviću na istorijskom doprinosu i radu kojim je vratio klub u Primeru“.
Španski mediji su tu odluku ocenili kao ishitrenu, podsećajući da je upravo Paunović bio arhitekta najvećeg uspeha kluba u poslednjih pola veka. „Ovijedo je dobio stabilnost i identitet – a sada ga se odriče posle nekoliko loših nedelja“, pisao je Marca, dok je AS istakao da je „Paunović doneo modernost u klub koji je dugo živeo u prošlosti“.
Od slave do lekcije
Za Paunovića, ovo nije prvi put da se suočava sa brzopletim sudovima fudbalskih uprava. I ranije je dobijao pohvale za svoj profesionalni pristup, ali i otkaze uprkos napretku koji je donosio.
Ostaje činjenica da je srpski stručnjak uradio ono što mnogi pre njega nisu uspeli – vratio Ovijedo u Primeru. Iako je epilog bio kratak i surov, njegova reputacija u Španiji nije poljuljana. Naprotiv, mnogi ga vide kao trenera koji ima i viziju i autoritet da vodi ozbiljan projekat – možda čak i nacionalni tim.
U trenutku kada se fudbalska javnost u Srbiji ponovo pita ko bi mogao da preuzme reprezentaciju, ime Veljka Paunovića ponovo se sve češće pominje. Jer iza rezultata stoji priča o čoveku koji zna da pravi tim, koji ume da gradi iz temelja – i koji je dokazao da uspeh ne mora biti slučajnost, čak ni kada radiš u zemlji koja živi od emocije, a ne od strpljenja.
Komentari (0)