Kako ne biste doživeli neprijatno iznenađenje pre odlaska na put, uvek je važno dobro se informisati o mestu gde želite da se odmorite. Ono što se uglavnom može saznati o Kritu jeste ,da je to najveće grčko ostrvo, dugačko čak 250 kilometara, kroz čije središte se protežu ozbiljni planinski venci, sa vrhovima i preko dve i po hiljade metara. Obala je dugačka hiljadu kilometara, tako da ne čudi da se ovde nalaze neke od najlepših plaža u svetu. Susret istoka i zapada, najbolje se vide u gradovima Iraklionu, kolevci Minojske kulture i Hanji, čija stara venecijanska luka, otkriva italijanske tragove. Sever ostrva je pitom sa puno rizorta i apart hotela, a jug, gotovo pust, sa mirisima,temperaturama, i vrelim vetrovima Afrike.
Do Krita se može doći avionom, ili na teži, ali definitivno uzbudljiviji načim- automobilom. Put od Beograda do Pireja, luke gde kreće trajekt, je lagan, sve vreme auto-put, uz plaćanje putarine pomoću taga, sve je znatno ubrzano,a na granicama se, u zavisnosti od doba dana i perioda putovanja, čeka od nekoliko minuta do više sati, a ukrcavanje u trajekt počinje i dva sata pre polaska, tako da nema nervoze. Plovidba do Hanje traje od devet sati uveče, do pola sedam ujutro, sledećeg dana. Trajekt je neverovatno čist, sa nekoliko restorana i bifea, duty free shopom, igraonicom za decu i fenomenalnim kabinama za spavanje sa tuš kabinom. Već prvi utisak jeste da je sve neverovatno čisto, a odlična organizacija sa dovoljnim brojem osoblja, koji vode do kabina, olakšavaju kretanje po brodu.
Ono što predstavlja teži način,jesu putevi do severozapadnog dela Krita, najnerazvijenijeg dela ostrva, i u turističkom smislu, ali sa nestvarnom prirodom, najlepšim plažama i autentičnom hranom. O ovom delu ostrva gotovo da nema korisnih informacija koje bi vam pomogle da se pripremite za avanturističke poduhvate. Dešava se da čak ovde zakaže i navigacija, tako da put od Hanje do sela Livadije, dug 70 kilometara, traje i preko dva i po sata, zbog mnogobrojnih serpentina i uskih deonica, gde praktično ne mogu da prođu dva veća automobila. Prizori su nestvarni, ali za one koji imaju problem sa vožnjom i strah od ovakvih puteva, savet je da zaobiđu ovaj deo ostrva.
U ovom delu najviše je kuća, osim uobičajene plavo-bele varijante tu su i moderne kamene vile sa staklenim ogradama i bazenima, a visoko u brdu, za ljubitelje ozbiljne divljine, planinske kuće.
Osim samoposluge, gde se prodaje povrće i voće neverovatnog ukusa proizvedeno na Kritu, zbog sve većeg broja turista ima i nekoliko taverni, ali zato vam se može desiti da su apoteka i doktor udaljeni i više od dvadeset kilometara. Na konstataciju kako je to moguće, kada je turista ovde sve više, jedan od vlasnika kuće koju izdaje kaže da “turisti moraju znati i biti pripremljeni gde idu”. A oni ovde dolaze, pre svega zbog neverovatnih plaža.
Elafonisi sasvim podseća na neku od karipskih plaža, zahvaljujući sitnom belom i roza pesku, što moru daje fantastičnu tirkiznu boju. Za razliku od mnogih sličnih, ovde možete naći suncobrane i ležaljke, ali nema tuševa i restorana, a plivanje je gotovo nemoguće, jer je voda izuzetno plitka,i nekoliko desetina metara od obale. Za one hrabre, koji su se u ovaj deo Krita uputili sa malom decom, ovo je idealno mesto za opušten boravak.
Do većine ovakvih prelepih plaža, poput plaže Kedrodasos, potreban je avanturistički duh. Zemljani parking na vrhu, bez ikakvih znakova i obaveštenja, za one koji prvi put krenu ka moru nudi zaista pravi izazov. Umesto puta, uska,većim delom strma putanja sa puno oštrog kamenja i stena, nastala kao posledica bujica tokom zime, kilometar dužine vodi ka moru. Dok se spuštate ka obali zapahne vas neverovatan miris rastinja, sitnog rascvetalog žbunja koje intenzivno miriše, uz gromoglasni žamor zrikavaca koji ne prestaju ni noću.
Zemlja se polako pretvara u pesak, što je znak da je more blizu, a onda mnogobrojno nisko drveće kedra, maslina, smreke. To je jedini hlad, tako da ako dođete nešto kasnije, postoji opasnost da ostanete na suncu, što ni malo ne prija. Iako vetar konstantno duva, vrućina već početkom juna je gotovo nepodnošljiva. A more neverovatno, kao na Maldivima. Zbog svetlog peska na dnu, voda je od svetlo plave do azurne. Na momente hladna, najverovatnije zbog izvora slatke vode, što još više prija posle vreline. Nema tuša, nema vode, ni kafea, samo priroda i ljudi. A onda u petak popodne, kao na filmu, horde mladih Grka, odlično opremljeni za kampovanje, krenuli su da naviru i osvajaju hladovinu pod krošnjama. Trodnevna žurka pod vrelim nebom (ponedeljak je bio državni praznik), sa logorskom vatrom gde su pripremali ribu, tek uhvaćenu iz mora, sa grčkom salatom, tzatzikijem, i drugim kritskim đakonijama. Zamislite spavanje pod tako vedrim nebom da se vide sva sazvežđa, bez trunke svetlosti i zvukova civilizacije, osim rejva i sličnih ritmova.
A onda u ponedeljak u pet popodne, kao po komandi, svi su krenuli da skupljaju šatore i da se pakuju, i turisti, posebno nudisti, mogli su da uživaju u svom miru.
Interesantno kako su , slučajno ili ne, plaže generacijski podeljene. Na drugoj dvadesetak kilometara dalje, sa ležaljkama i suncobranima, tuševima i nizom restorančića, uglavnom vremešni ljudi. Nikoga u moru, a kad probate da uđete u vodu, znate i zašto, pored talasa, veliko klizavo kamenje otežava kretanje, uz opasnost da razbijete prste.
Ovde važe ona stara pravila, ležaljka se ekstra ne naplaćuje, dovoljno je da naručite piće, bilo koje. Plaćate ga tek kada odlazite sa plaže, a većina pre toga završi u tradicionalnom porodičnom restoranu, uz nezaobilaznu musaku, kritsku salatu, ribe ulovljene prethodne noći, na meniju je i hobotnica na grilu ili paradjz sosu. Tako meka, da se upitate, kako je to moguće. I još nešto, na kraju ručka, obavezan desert i rakija, u fazonu ”kuća časti”.
A kada čuju da dolazite iz Srbije, iskreno oduševljenje pristiže sa svih strana. Divno je znati da ste dobrodošli. Vlasnik objašnjava kako da prepoznate škampe iz mora, od onih ulovljenih se farmi, komentariše fudbal sa evropskog prvenstva, uz naglasak da uvek navija za naš tim.
Tako daleko, a tako blizu srca. Za povratak turisti obavezno ponesu neku flašu maslinovog ulja, jer ovde je definitivno najbolje od svih, neku teglu meda od mirisnog cveća, i ukus paradajza koji na kopnu ne postoji kao takav.
Za povratak na kopno, domaćin savetuje da ne slušate navigaciju, jer to je baš težak put, pokazuje mapu i nudi se da se krene za njim, jer ide u tom pravcu. Usput savetuje da se obiđe Zorba plaža, u blizini Hanje, gde je sniman istoimeni kultni film, i na poklon daje kritska vina, s drugog dela ostrva i magnet za frižider.
U sećanju ostaju stotine maslinjaka, jer zemlja je takva da ništa drugo ne može da raste, a iscepkane parcele ne dozvoljavaju neke druge prinose, surove litice i putevi koji podećaju na one u Andima, i tirkizna boja mora. Vredi ponovo doći, sada već pripremljen.
Komentari (0)