Frontmen grupe Vatreni poljubac, Milić Vukašinović, ekscentričan, ali beskrajno talentovan roker, u svojoj osmoj deceniji uskoro objavljuje novi album, a u intervjuu za naš list otvoreno govori o karijeri, bludnoj mladosti, ali i o velikom porodičnom gubitku.
-Dugo vas nismo čule da prašite rok. Jeste li se povukli sa scene ili publici pripremate neko iznenađenje?
– Baš kad je trebalo da sa grupom krenem sa svirkama intenzivnije, pojavio se virus i sve je stopirano. Te dve godine nesviranja zbog pandemije iskoristio sam i spremio trinaest pesama za novi album Vatrenog poljupca, koji će izaći do kraja septembra.
Na sceni ste bukvalno od malih nogu. Ipak, možete li da izdvojite neki poseban trenutak u karijeri?
– U Londonu sam početkom osamdesetih nosio demo-snimke svojih pesama na engleskom i jedna od najjačih izdavačkih kuća je htela da mi izda dva singla, a posle toga i celi album, ali pošto sam tada imao mnogo para zarađenih od narodne muzike, više mi je u glavi bilo opijanje, razvrat i blud nego ozbiljno bavljenje muzikom, te sam im zatražio neku nenormalnu cifru da bih ih odbio. Međutim, oni mi kažu da dođem sutra u 10 ujutru da preciziramo dogovor, a pošto sam pio do šest ujutru, kad mi je zazvonio alarm, isključio sam ga i izgovorio legendarnu rečenicu: „Je*o svjetsku slavu kad moram ustajat u osam ujutru”. Istog dana sam se avionom vratio kući u Sarajevo. Autor ste nekih od antologijskih narodnih pesama.
Autor ste nekih od antologijskih narodnih pesama. Znači li to da ste kao zakleti roker voleli kafane i kafansku muziku?
– S obzirom na to da sam voleo ne samo da pijem već i da se opijam, samim tim sam voleo i kafanu. Tamo sam i pretvarao te pijanske doživljaje u pesme koje bi me naterale i da razbijam i lomim čaše, kao što sam to radio uz pesmu „Pijem da je zaboravim” od Hašima Kučuka Hokija i „Dođi da ostarimo zajedno” od Šabana Šaulića. Onda sam slučajno upoznao Hanku Paldum i, kada sam čuo kako interpretira moju pesmu „Voljela sam voljela”, oboje smo znali da ćemo napraviti revoluciju u našoj narodnoj muzici, što se i desilo. Ostalo je istorija.
Bili ste i rijaliti učesnik. Da li biste ušli u narednu sezonu „Zadruge” ili neki drugi rijaliti?
– Ne bih više ulazio ni u jedan rijaliti, mislim da sam se dovoljno iskazao u tom formatu. To se pamti dan-danas i još uvek gleda na Jutjubu.
Pričalo se i pisalo da ste na rubu egzistencije. Ima li tu istine ili su to čaršijski tračevi?
– Pa taj rub egzistencije je jako pokretljiv, nekad je na ivici, a nekad na marici. Ha-haha… Ja sam velike pare zaradio od muzike, i to najviše od narodne muzike, ali je moje pravilo bilo da su pare, kao i penis, ako je u gaćama – po*eri ga. Tako sam pare besomučno trošio na alkohol, razvrat i blud, misleći da će me sreća uvek služiti i da će moji hitovi uvek biti najveći. Danas uglavnom živim od autorskih honorara za svoje hitove, a i sviram sa grupom tamo gde ima publike koja voli teški rok.
Prošle su četiri godine od smrti vaše ćerke. Može li vreme da ublaži bol ili nikad nije lakše, već samo naviknemo da živimo s tim?
– Kad ti umre rođeno dete, ona nit tvog blistavog, ispunjenog i radosnog života se prekine i nikad više ta nit ne može biti onakva kakva je bila pre nego što se prekinula.
Pronalazite li utehu u njenoj deci, vašim unucima?
– Nažalost, moji unuci su oduzeti od roditelja i socijalna služba brine o njima u Kinder selu, kako se zove tamo gde su smešteni. Njihov otac, bivši muž moje pokojne ćerke, podneo je zahtev da ih uzme i dozvoliće mu kad se potpuno skine sa droge i opijata, što se još uvek nije desilo. Sve dok postoji njegov zahtev kao oca, ja ne mogu da podnesem zahtev da ih uzmem da žive sa mnom, tako da ih viđam povremeno kada sam u Sarajevu, što je, naravno, vrlo kratko i nedovoljno.
OVAJ I MNOGE DRUGE TEKSTOVE ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIV.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)