U SRCU Ukrajine postoje PANČEVO, Zemun i Kovin: Pogledajte o čemu je reč (MAPA)

Ako sednete u auto u Pančevu i vozite veoma opasnim putem 1.364 kilometra stižete za nešto više od 18 sati u Ukraijnu, u grad Pančevo. Reč je o malom mestu u u Kirovogradskoj oblasti. A ako malo bolje pogledate mapu područja , odmah kraj Pančeva je Kanjiža, desno Subotica, a malo iznad Zemun i Kovin.

Sva ta imena naših gradova se nalaze i na tablama gradova u Ukrajini. I to već 270 godina.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

A da bismo shvatili kako su se našla tamo moramo da se vratimo u 18 vek, kada su srpski seljaci i vojnici krenuli u seobe, još jednom i opet na istok. Bilo je to vreme velikih previranja u Banatu, na tlu današnje Mađarske i Rumunije. Razgraničena je Potisko-pomoriška vojna granica, a Srbi koji su na tom podrčju živeli kao graničari ostali su bez posla 1751. godine. Prilika za preživljavanje bez vojne plate skoro da nisu ni postjale, pa su krenuli u seobu. Iz Rusije su dobili poziv da nasele teritoriju zaporoških kozaka, i krenuli su. Više od 220 porodica sa svom imovinom na leđima prešlo je taj put od 1364. kilometra. A tamo ih je dočekala zemlja koju im je dodelelila Jelisaveta Petrovna, kći Petra Velikog i Katarine Prve.

ŽIVOT NAKON SEOBE

Podelila im zemlju na kojoj „od stvaranja sveta niko nije živeo” zabeležio je srpski vojnik Simeon Piščević u svojim „Memoarima”. Tu, duž granice carstva sa Turskom, 1753. nastala je provincija Nova Srbija (Nova Serbija), na teritoriji današnje Kirovkradske oblasti u Ukrajini i vojničko-ratarska naseobina Slavjenoserbija na području reke Lugana. Dekretom carice Jelisavete I od 24. decembra 1751. „O primanju Srba u podanstvo, koji žele da nasele Rusiju i da služe u pukovima u svrhu ojačanja granice sa turskom zemljom i naseljavanja istih“ započinje period postojanja Nove Srbije.

Srpski kolonisti sa sobom su poneli samo neophodno, ali su rešili da novoj domovini daju mali pečat stare. Mestima u kojima su živeli dali su imena gradova odakle su došli.

Kako je pre tri godine u velikom intervjuu za Blic naš istoričar Dejan Ristić objasnio seobe Srba u Rusiju, do kojih je došlo tokom XVIII veka, su bezmalo mitska priča srpske povesnice.

– U ovo naše vreme možemo konstatovati i to kako bezmalo više nema nikakvog traga postojanja nekoliko desetina hiljada Srba koji su se na carski poziv od 1751. do 1753. naselili u oblasti na desnoj i levoj obali Dnjepra u južnoj Rusiji da bi potom vrlo brzo izgubili povlašćeni položaj, identitet i na kraju krajeva slobodu, pretapajući se sa domicilnim ruskim stanovništvom. Sa prestankom daljeg priliva Srba iz Habsburške monarhije koji bi popunjavali ruske pukove, carica Katarina II Velika je već 1764. na početku svoje vladavine i formalno ukinula tzv. “Novu Srbiju” i pripojila je drugim gubernijama. Srpski oficiri koji su kao zapovednici pukova predvodili migraciju, poput Horvata i Ševića delom su izgubili povlastice zbog afera sa proneverama novca, dok su se preostali pomešali sa ruskim plemstvom. Sve veći priliv ruskog stanovništva na jug je vrlo brzo istisnuo i upotrebu srpskog jezika – objasnio je Ristić.

JELI SU TRAVKE

Prema zapisima prve godine života ovih doseljenika u pustoj stepi bile su jako teške. Izvori beleže da su ovi „Pančevci” jeli travke koje su se mogle kuvati i „neko korenje, koje je ličilo na crni i beli luk”, a živeli pod šatorima ili u kolibama od pruća i granja, koje su pokrivali travom. „Svuda je”, piše Simeon Piščević u svojim memoarima, koji su kasnije bili inspiracija Crnjanskom za “Seobe”, „bio jad, žalost, a ljudi ličili na nesrećne brodolomnike”. Plata tim „večnim graničarima” stizala je sa zakašnjenjem i neredovno i trošena je samo na odelo i druge vojne potrebe, ali se „došljaci brzo prihvatiše zemlje, uzajamno se pomagaše i tako od nemaštine otimaše”.

Na pitanje da li je naseljavanje Srba na teritoriju današnje Ukrajine bio potez dobročinstva ili je po sredi bila vojna korist, Ristić je rekao:

– Ruku na srce, uvek iznova treba ponavljati to kako velike sile kroz istoriju prepoznaju i isključivo deluju u skladu sa svojim nacionalnim i državnim interesima te stoga poziv carice Jelisavete I treba tumačiti kao čin inspirisan potrebom daljeg ojačavanja u ljudstvu oružanih snaga carske Rusije, a ne i kao nekakav potez dobročinstva. Naša stalna potreba da u postupke pojedinih sila učitavamo nekakvo nepostojeće istorijsko prijateljstvo, ili makar naklonost, u odnosu na nas vremenom nas je dovela dotle da vrlo često krajnje iracionalno i emotivno sagledavamo sopstvenu prošlost ili aktuelni međunarodno-politički trenutak, bazirajući svoje stavove na stereotipima i nekakvim “istorijskim savezništvima i prijateljstvima” drugih naroda i država u odnosu na nas – istakao je istoričar.