Tročlana porodica Đokić, svirepo ubijena, kako se pretpostavlja u noći između 26. i 27. septembra u ataru sela Moravac, sahranjena je juče na groblju u selu Žitkovac.
Goran (57), njegova supruga Gordana (56) i njihova ćerka Lidija (25) svoju večnu kuću pronašli su u zajedničkoj, porodičnoj grobnici, a poslednji put od njih su se oprostili članovi porodica Đokić i Aritonović, kao i stotine meštana, prijatelja, komšija, rodbine… Lidija, čija je smrt posebno pogodila sve u ovom selu, sahranjena je između oca i majke.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Oproštaj od porodice, čije je ubistvo duboko pogodilo javnost u Srbiji, počeo je u porodičnoj kući Goranove majke, mesta gde su Đokići bili neposredno pre nestanka. Opelo je držalo čak sedam sveštenika, a nakon toga brojni prijatelji celivali su uramljene fotografije i sanduke ubijenih Đokića. Gordanini otac, sestra i brat nisu prestajali da miluju sanduk, dok je Goranova majka Stojanka, zajedno sa snahom Vericom i Veričinim ćerkama, grčevito držala ruke na sanducima Gorana i Lidije.
– Lido moja, sine naš, Liko naša, pa što tebe – jecala je njena strina Verica.
NESTALA JE LEPOTA, A SVE JE POCRNELO
Kako običaji nalažu, tužna povorka je potom krenula ka groblju. Od Đokića se posebno emotivno oprostio otac Goran Mitić, koji je imao i jasnu poruku za one koji su ovaj zločin izvršili.
– Srbija je u šoku, Aleksinac je utonuo u tišinu, a Morava je pocrvenela od stida. Pitaju se svi da li je moguće da neko izvrši ovakav zločin. Ovaj zločin ne možemo nazvati ni zverskim. Zveri su ljudi u odnosu na one koji su brutalno ubili i zapalili Gorana, Gordanu i Lidiju. Da li su bili krivi zato što su bili vredni ili zato što su bili porodica? Zločinac im nije uzeo samo živote, već je i njihova tela zapalio. Nestala je lepota, nema više njihovih lica, nema njihovih vrednih ruku, sve je pocrnelo – rekao je, između ostalog, sveštenik Mitić.
BAKA HTELA ZA UNUKOM U GROB
Mitić je potom pročitao i oproštajno pismo porodice.
– Dragom bogu je trebalo malo više vremena da sastavi divnu dušu naše Lidije, pa je zato bila tako posebna. Mali, plavi, nasmejani zvrk. Čekali smo je, a kad smo je dočekali, potpuno smo je razmazili. Tetino i tečino ispunjenje snova i zenica u oku. Roditelji su za nju mogli da skinu i zvezde sa neba. Naša teto, ženo čiste duše i najčistije namere, najpožrtvovanija majko, tetko, prijateljice, hrabra ženo pamtićemo te samo po lepom. Nedostajaće nam naše priče koje su trajale satima, tvoji saveti, ljubav koju si nam pružala na svoj poseban način. Čekali smo vas satima na porodičnim slavljima. Rado ćemo se sećati ispijenih kafa koje si ti posebno spremala… Život nekad čudno podeli karte, ali vaš nije gotov jer ćete zauvek živeti u našim srcima – pročitao je sveštenik, dok je svima na groblju tekla reka suza.
Teška situacija postala je još teža u momentu kada je u raku spuštan Lidijin kovčeg. Baš tada se Goranova majka Stojanka potpuno slomila. Molila je snaju Vericu da je pusti da legne pored sina, unuke i snajke.
– Liko, Liko, dušo moja, zlato bakino. Ružo moja. Pustite me da legnem i ja, ima mesta i za mene – govorila je Stojanka.
Piše: Aleksa Momčilović
BONUS VIDEO:
Ovo više nije Srbija koju ja poznajem i u kojoj sam odrastao, ovo je dno dna. Neka im je laka crna zemlja.