Operska pevačica Marija Jelić, koja je nakon završene Matematičke gimnazije i Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu shvatila da je pevanje njena najveća ljubav, za štampano izdanje Objektiva je govorila o karijeri i neobičnom životnom putu. Otkrila nam je kako je uspela da uklopi svoje dve profesije, a čuveni tenor Plasido Domingo, sa kojim je nedavno nastupila na Tašmajdanu, dao joj je jedan od najznačajnijih saveta.
Domingo i ti, Tašmajdan je bio pun. Da li si imala tremu?
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Imala sam ogromnu tremu, a mislim da bi je svako imao u takvoj situaciji, kada pored vas stoji vrhunski autoritet u oblasti profesije kojom se i vi bavite. Kada smo počeli, vrlo brzo sam se opustila i sve je bilo kao u bajci.
Kakav je on bio prema tebi i da li ti je davao neke savete?
– Jeste, još mi je i rekao da ima neke ideje i da bi voleo da još zajedno nastupimo. Sada smo krenuli da radimo na tome. Dao mi je savet da je najvažnije da pratim prirodu svog glasa. Danas se nameću različiti trendovi u pevanju, da svi žele da imaju neku boju glasa kako bi nalikovali nekome. Treba ostati dosledan sebi. Rekao mi je i da misli da ću zaista biti velika zvezda. Veoma je neposredan i bio je impresioniran mojom biografijom, nikada nije upoznao pevača koji je završio elektrotehniku. Voli da se šali i da priča o Novaku Đokoviću, Formuli 1 i fudbalu. Uvek ću pamtiti njegovu energiju.
Kako si odlučila da se baviš operom, i to u trenutku kad si već otvorila IT firmu?
– To je bio proces. Išla sam u muzičku školu za flautu i za solo pevanje, ali sam pevanje stavila po strani dok sam bila na Elektrotehničkom fakultetu. Kada sam studiranje privodila kraju, odlučila sam da se vratim pevanju. Tako sam otišla i prošla audiciju za operske studije, pa je sve to polako krenulo, od najmanjih uloga ka većim. Kasnije sam završila i master iz solo pevanja.
Koliko su tvoja dva zanimanja kompatibilna?
– Mnogi imaju tako kombinovane profesije i struke, a postoje primeri još iz antičke Grčke, recimo Pitagora, pa kasnije Leonardo da Vinči. Dakle, mogle su te različito profilisane profesije da se vrlo lepo ukombinuju, a to je i danas tako.
Kako si se odlučila baš za operu?
– Oduvek sam volela operu. Mama me je, kada sam imala samo četiri godine, vodila i gledala sam „Čarobnu frulu” u Narodnom pozorištu. Želela sam time da se bavim, ali nisam bila sigurna da li imam dovoljno talenta. Nisam znala da li mogu svoje snove da ostvarim, a sada mogu da kažem da jesam.
Ko su bili tvoji uzori?
– Leontina Prajs, pevačica vanserijskog glasa, onda Renata Tebaldi i naravno Marija Kalas. One su za mene predstavljale simbol pevanja. Spadaju u žene koje su svojim karakterom davale posebnu notu operskoj umetnosti i zbog toga su ostale zapisane u istoriji.
Šta voliš da slušaš od muzike?
– Poštujem sve muzičke žanrove i mislim da svi koji se bave i narodnom, pop, rok muzikom, zaslužuju poštovanje jer je naša profesija jako teška. Nažalost, imamo primer toga da ostali smatraju opersko pevanje elitnom umetnošću, što u suštini nije tako i ne možemo da pravimo bilo kakve podele. Elitizam je nametnut kao trend 20. veka, a bitan je način konzumacije opere. U nekim društvenim nejednakostima i u
takvim sistemima imaju potrebu da kažu da je opera elitna umetnost, jer žele sebe da izdvoje od drugih, ali je opera nastala u 16. veku u Firenci kao potreba da svi ljudi budu na istom mestu i da konzumiraju operu na način koji se njima dopada. Kasnije je u 19. veku u Americi opera doživela reformaciju, kada je samo mali društveni sloj ljudi mogao da je sluša i razume.
Kakvi su ti planovi?
– Imaću nastup u Njujorku i izvodićemo operu „Karmen”. Moja očekivanja su vrlo visoka. Trudim se da budem skromna i da cenim svaki dan koji mi prođe u radu na tom koncertu.
OVU, ALI I MNOGE DRUGE PRIČE MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 14. SEPTEMBAR
Autor: Tanja Svilanović
BONUS VIDEO:
Komentari (0)