Godina 1995. bila je veoma teška za Srbe sa područja nekadašnje Republike Srpske Krajine. Hrvatske snage su u dve zločinačke akcije, “Bljesku” koji je počeo 1. maja i “Oluji” koja je počela 4. avgusta, proterali oko 270.000 Srba sa njihovih vekovnih ognjišta.
Juče je u zemunskom naselju Busije obeležen Dan sećanja na prognane i stradale Srbe, uz prisustvo državnog vrha Srbije i Republike Srpske i mnogih izbeglica koje su sigurnu luku našle u Srbiji. Predsednik Aleksandar Vučić prisustvovao je skupu u Busijama i tom prilikom obratio se svim prisutnim građanima.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Reporteri Objektiva razgovarali su sa Petrom Čalićem koji je u maju kobne 1995. godine prebegao iz Okučana u Srbiju, ostavivši apsolutno ceo prethodni život iza sebe. On je, prisećajući se stravičnih scena, ispričao kako je to sve izgledalo.
– Prvog maja 1995. sam izbegao. Dva dana smo išli kroz njive, preko Save u Bosansku Gradišku. Iz Okučana smo izbegli i nakon toga smo krenuli put Srbije – rekao je Petar.
Na pitanje šta mu najteže palo u tim stravičnim trenucima, odgovorio je da su gubici zaista veliki.
– Ostaneš bez svega, to mi je najteže palo. Moji su, hvala Bogu, ostali svi živi i zdravi i niko nije poginuo. Valjda je to najveće bogatstvo – rekao je Čalić.
Kada se osvrnuo na najpotresnije scene ovog kobnog doba, glas mu je zadrhtao.
– Ne mogu da se setim svih detalja, potresno je sve… rat je, položaj, granatiranje, izbeglištvo, kolona, prolazi kroz njive i putovanja – ispričao nam je Petar koji se nerado priseća teških trenutaka iz tog perioda.
Ipak, kada je reč o onome šta mu najviše nedostaje, kroz tugu u glasu, ipak se primetio sjaj u njegovim očima.
– Nedostaje mi rodni kraj. Odem dole kod oca u Hrvatsku, kada odem u Okučane, pa posetim Gređane. Nekako, svaki put kao da se ponovo rodim, ali ponovo i proživim kroz to što sam izbegao, tako da teško mi pada odlazak. Ta su sela tamo prazna, svaka deseta kuća je ostala “živa”, a sve ostale su prazne i sve je zaraslo – rekao je Petar sa tugom u glasu.
Na pitanje kako se snašao kada je došao u Srbiju, rekao je da se snalazio ko je kako znao i umeo.
– Snašli smo se kako je ko znao, ko je bio vredan tamo, taj se snašao i ovde. Ko nije snalažljiv, taj se ne moze snaći – kaže naš sagovornik.
Na pitanje da li bi se ikada vratio, on je rekao da bi to definitivno uradio, s tim da ga jedna stvar ipak koči u tome.
– Sigurno, da. Ali nema dole naroda, ostali stari i oni izumiru, mladih dole nema. Tuga, prazna sva sela – zaključio je on.
Danica Bopsić iz Karlovaca takođe je podelila svoje potresno iskustvo sa nama. Ona je, kako kaže, morala da pobegne za vreme “Oluje” zbog toga što joj je muž bio vojno lice. U trenutku kad su saopštili da se beži, Danica je, kako kaže, morala da ostavi sve iza sebe.
– Sve ostavljam, kuću, stan, svoje radno mesto. Videla sam svašta. Stalno su me uznemiravali, zvali, slali me da idem kod četnika s pretnjama poput “znaš ti dobro gde su”, svašta je bilo – kaže naša sagovornica.
Na pitanje šta joj najviše nedostaje, rekla je da je to zasigurno rodni kraj, ali da se, bez obzira na to, ne bi nikad vratila.
– Snašla sam se relativno dobro ovde. Muž mi je umro pre dvadeset godina, jedino to, a inače, imam jednog sina koji je tada imao 12 godina kad smo došli. On je završio tu osnovnu i srednju školu i fakultet. Potom se zaposlio, radio, pa se i oženio i ima dvoje dece. Ne bih se nikada više vratila – zaključila je Danica.
Opširniju ispovest Petra i Danice pogledajte u video-snimku na početku teksta.
BONUS VIDEO
Komentari (0)