Čitaoci Objektiva već su navikli da svakog dana pročitaju neku novu priču iz Tokija, dok u prestonici Japana traju Olimpijske igre. To je sve zahvaljujući Ružici Karajović Ibročić, koja boje Srbije na OI brani kao veslački sudija i deli sa svima nama muke boravka u Tokiju tokom pandemije koronavirusa. A drugačije je sve izgledalo pre dve godine…
“Tačno pre dve godine, ili možda dve godine manje mesec-dva, kada mi je stigao mejl u kome me Svetska veslačka federacija (FISA) obaveštava da sam izabrana da budem član sudijskog žirija na Olimpijskim igrama u Tokiju, iz prvog uzbuđenja i apsolutnog šoka trgle su me reči starijeg sina “Ti ćeš biti sa Novakom!”. Mlađi je krenuo da nabraja i sva ostala zvučna sportska imena koje već doživljavamo kao članove porodice.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Usledilo je otvaranje liste sa svim članovima žirija!!! Bukvalno sam imala osećaj da me je neko pitao sa kim bih želela da putujem na odmor: Manola iz Italije, Marie-Lorans iz Francuske, Ajmen iz Tunisa, Mladen iz Hrvatske, Preston iz Poljske, Padi iz Britanije, Rolf iz Nemačke, Tom iz Holandije, Anhela iz Španije, Tadaši iz Japana, Greg iz Australije… Sva dobropoznata imena i predragi ljudi. Prvobitnu sreću i uzbuđenje počeli su da smenjuju planovi. Ko će povesti partnera, ko prijatelja/rođaka, a ko dolazi sam? Postoji pravilo da svako iz žirija može da povede još jednu osobu za koju ne plaća smeštaj, ali snosi troškove puta i hrane. Sudije moraju da budu u jednokrevetnim sobama i samo su ovakvi slučajevi izuzeci. Kako ovo ipak nije regata “iza ćoška” od prvobitnih ideja da putujem sa suprugom, sestrom, stigosmo do drage drugarice iz Vroclava, slobodne da uzme godišnji, a takođe je i međunarodni sudija. Već smo toliko puta delile sudijska iskustva, ali i privatna, emotivna.
I onda se desio Kovid, otkazivanje Igara, neizvesnost koja je svakim danom bivala sve veća. Od brige da li će se Igre uopšte održati, planove niko više nije pominjao. Ipak dođosmo u Japan, da budem preciznija, pustiše nas da uđemo. Lista sa pravilima ponašanja i kretanja postajala je sve duža i duža.
Svakodnevna testiranja, striktne higijenske mere, nošenje maski svuda i stalno, minimalni kontakti sa sportistima na distanci ne manjoj od 2 metra, po jedan čamac na svakoj strani pontona, samo jedna osoba u pratnji ekipe (srećom naš tim i nema nikoga osim trenera reprezentacije Nikole Stojića)… Posebno je zanimljivo davanje intervjua “preko plota”, doručak i ručak u boksovima od pleksiglasa, stalne kontrole u regatnom centru, poput onih na aerodromima, sa sve obavezom da ukoliko unosite neku tečnost (a da nije krema za sunčanje, parfem…) morate da uzmete gutljaj ispred obezbeđenja i kao vrhunac apsolutna zabrana bilo kakvog kretanja, osim: odlaska u salu za doručak u hotelu, svakodnevnog putovanja autobusom do staze i nazad (40-ak minuta u jednom pravcu), kretanja po skoro svim delovima regatnog centra uključujući i ručak u tačno određeno vreme (kada sportisti završe svoj obrok, da se ne bismo mešali), jednokratna poseta Uniforma centru (gde smo isprobavali i preuzimali odeću), i apsolutno slobodno kretanje po 20-ak kvadrata u sobi.
Ali, kako nemamo organizovanu večeru u hotelu, već smo dobili novac da je sami kupimo, imamo odobrenje da večeramo u samo jednom od milion restorana koliko ih ima u i oko hotela, i da, eventualno, kupimo hranu u samo jednoj prodavnici u kojoj je izbor hrane za poneti najveći – 7 eleven.
Nije baš lako pomiriti se sa ovakvim ograničenjima, ali još teže sebe dovesti u situaciju da vas neko proziva, špijunira, prijavljuje ili, ne daj Bože, procesuira. Ko zna šta milim domaćinima može pasti na pamet.
Izlazak u neki restoran po prvi put zna da bude iskustvo za pamćenje. E, pa, imale smo ga i Manola i ja u radnji koju slobodno možemo uporediti sa našim Shop & GO. I, nije da nismo spremne ušle u tu avanturu. Manola je samim poreklom predodređena da se prijatno oseća u svakoj vrsti kupovine, a ni ja ne zaostajem. Ovoga puta sam uradila i prepremu pre polaska. Nedavno sam čitala utiske ciklonomadkinje Snežane Radojičić o putu biciklom po Japanu i njenom predivnom iskustvu sa ovim radnjama u kojima se, kadgod je mogla, hranila.
Znamo Manola i ja red kada se izlazi, tačnije, silazi u život. Možda zvuči smešno, ali valjalo je promeniti sudijsku uniformu odećom prikladnom za šetnju liftom sa 34, odnosno 29. sprata, na drugi. Moja Italijanka je besprekorna – predivna kratka šarena svilena haljina sa sve nakitom, šminkom, sandalama. Njenu eleganciju zdušno potpomažem sportskom notom i zadovoljne krećemo u avanturu. Tu, pedesetak metara pored otvorenih butika, apoteka, parfimerija… u koje se ne ulazi; desetak koraka izvan hotela, prečicom iza ćoška, nakon bukvalno jednog minuta ponovo ulazimo u hotel i eto nas u 7 eleven. Hrana u kutijama, topla i hladna u svim oblicima, veliki izbor pića, japanski slaniši i slatkiši, raf sa higijenom i konačno nekoliko polica sa tipičnim suvenirima. Naravno, apsolutno ništa sa obeležjem Olimpijskih igara. Izbor siromašan, ali je izbor koji pruža mogućnost da se posle pet dana iskoristi novac.
Trošimo vreme izvan soba što sporije možemo, zagledamo ručno rađene novčaničiće, “taguči” marame i razne druge maramice, figure iz japanskih crtanih filmova, viseće minđuše sa origami figuricama, priveske, čarape za japanke… Uviđam da je sve izvesnije da ću prijateljima umesto suvenira doneti po koju kesicu japanskih poslastica, ali se tada pojave one – Kimmidoll. Ostavljaju me bez teksta i već vidim kako mi se neka od njih smeška sa police u mojoj dnevnoj sobi. Ispostaviće se da je to tradicionalan japanski brend koji ima za cilj da propagira istinske vrednosti života inspirisane azijskom kulturom. Svaka lutkica ima svoje ime na japanskom i pridev koji je opisuje na engleskom. Već na prvi pogled pronalazim primerak za sebe i sestru. Uživam kada se poklon sam nametne. Stojim i čekam koja će se još sama izabrati i za koga. Nije mi trebalo puno da u dvema prepoznam dve predivne, uspešne i zanimljive osobe iz života moje sestre koje sam sebično prigrlila u svoj. Četiri drugarice, Nobuko, Naomi, Ayaka i Konomi, odnosno verujuća, iskrena lepota, neodoljiva i uspešna, kreću put novih domova u kojima će slaviti jednostavne, ali izuzetno važne svakodnevne vrednosti”.
Piše: Ružica Karajović Ibročić
Bonus video:
Srbiji ovo nikada nije pošlo za rukom: Ostavili smo Ameriku u prašini i pokazali moć!
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)