Zorica otkrila kakvi su bili Sloba i Mira PRIVATNO, a evo kakav HOROR je doživela zbog članstva u JUL-u

Zorica Brunclik nedavno je dobila najprestižniju esnafsku nagradu: Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije proglasio ju je nacionalnim umetnikom, što je bila prilika da se gledaoci RTS podsete nekih od desetina njenih hitova.

Najtiražnija jugoslovenska pevačica ima i bogatu biografiju, a neka od sećanja otkrila je u emisiji„Pečat u vremenu”.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

– Mislim da će moja deca da se naježe, „Opet ćeš, mama, da kažeš kako si delila jedno jaje sa braćom”. Moj pokojni brat, koji je umro pre dve godine, znao je to jaje da spremi da bude veliko i nije mi dao da vidim kako on to sprema, moje jaje je bilo ukusnije, ali je bilo malo. On je dodavao brašno i onda to bude palačinka i on stavi to ispred nas dvoje i gledamo se u oči ko će manje da pojede. Mi se najedemo hleba, a ona palačinka čeka jer je ne pojedemo zato što ja hoću da ostane njemu, a on meni. Danas je blam da si potekao iz siromašne porodice, ti se rađaš odmah sa parama za operacije.

Kakav ti je bio otac?

– Otac mi je iz porodice koja je plave krvi, ali oca nisam viđala jer sam bila kod majke i kod njegove tetke u Beogradu. Moja pokojna nana mu da pare kada dođe penzija i on časkom potroši te pare, onda me povede kod mame u Smederevo. Jedino sam mu zahvalna što nije bio lopov, što nikoga nije ubio, inače je bio vagabund. Imao je nas četvoro, ali on je samo pikirao mene, da ga izdržavam, bila sam izvor njegovih prihoda za život. U detinjstvu sam svega bila željna, kao i moja braća, ali sam najviše htela da budem u Beogradu jer je tu bilo svega, živela sam kao princeza, ali tata nije hteo da me ostavi tu, on je tražio pare od njih za mene i oni su mu rekli da me uzme i da me vodi kući, tako da sam ja tu služila za potkusurivanje, mene su hteli, brata nisu. Najviše vremena sam provela kod nane i kod mame, mama me je htela, ali tu nismo imali ničega, a ona se mučila i radila kao crv u ciglani, u kojoj je život ostavila.

Tvoja majka je igrala noć pred tvoje rođenje?

– Pitala sam je zašto je išla na igranku sa tolikim stomakom, a ona mi je rekla: „Pa da vidim kako narod igra, a znala sam da je tu kraj da gledam igranku”. Ja sam se rodila sledećeg dana u sedam ujutru, sačekala sam da prođe igranka.

Kako si odlučila da postaneš pevačica?

– Želela sam da pevam da bi me svi slušali, da budem uvažena, da ne budem u toj nemaštini, da moja kuća bude nešto o čemu se priča, a ne samo siromaštvo. Mama je imala prijateljicu Dragicu, koja je imala para. Oni su klali svinju i krenu kroz ulicu da pitaju da li će neko nešto da kupi. Zlata se javila da hoće da kupi slaninu da bi istopila mast za čvarke, jer je ulje bilo luksuz. Zaseče mami slaninu, tu bude kilo mesa, a ona joj to plati posle od plate. Mama kada dođe kući, skine to meso i isprži ga, to nam je slavlje u kući. Mama posle ode kod nje i kaže joj: „Dragice, da ti platim onu slaninu i meso”, a Dragica nije htela ni da čuje. Međutim, moja mama joj je rekla: „Meni milostinja ne treba, ako hoćeš, pozovi na ručak moju porodicu, pa nam iznesi celo prase, ali me ponižavati nećeš”.

Bora Spužić Kvaka ti je pomogao na početku karijere…

– Moja pokojna nana se družila sa Kvakinom majkom. Kad me je on čuo kako pevam, pitao me je zašto ne počnem da se bavim pevanjem. Kvaka je bio toliko dobar čovek, stavio je svoju ćerku i mene u svoj automobil i odveo nas u „Robnu kuću Beograd”, obukao me od glave do pete, šta je kupio ćerki, to je i meni. Nisam još bila punoletna kada me je odveo u Beogradsku estradu, ona je bila sinonim za uspeh, imala je kafanski i koncertni deo. Moj prvi angažman je bio u orkestru Braće Karić. Kvaka mu je rekao: „Dajem ti ovo moje dete na revers, moraš da je čuvaš kao svoju sestru”.

Kako si shvatila da je Kemiš čovek tvog života?

– Tada sam ja bila u procesu razvoda sa Miljaninim ocem, a on sa Vesnom Zmijanac. Imali smo koncert u Parizu i ja sam povela Mariju, najstariju ćerku sa mnom, ona mi je skrenula pažnju da Kemiš gleda u mene. Nisam želela da pričam sa njom o tome, ona je imala petnaest godina. Nakon koncerta vozač je došao po nas, ali njega nije bilo, sedeo je sa misicama nekim, a meni se dizala kosa na glavi, otišla sam po njega i obratila sam im se: „Šta tražite sa mojim mužem, a ti, uzimaj tu harmoniku i polazi”. Ne znam kome je vilica više pala, njima ili njemu. Trebalo je da se vratim nazad, a on da ostane u Parizu. Odvezao me je na aerodrom, prošle smo pasošku kontrolu, ali su nas vraili zbog neke grupe koja je naprasno putovala za Dubrovnik. Vraćamo se mi nazad, i Maja je prepoznala Miroljubov hotel. Bile smo same, jer više nemamo organizatora. Mi njemu na vrata, a Miroljub se istuširao već, jer je video da je JAT odleteo. Kucamo na vrata, a on se zaprepastio, ja rekoh: „Šta ti je?”. Onda nas je vodio na večeru, pa je sutradan došao njegov tata i išli smo na Ajfelovu kulu na ručak, pa uveče u Raspućin, i tu me je prvi put poljubio.

Veza vam je bila pod pritiskom medija, ljudi i dan-danas pričaju o Vesni Zmijanac i Zorici Brunclik.

– Kada je bila ta priča da sam ja njoj otela muža, ja sam htela da zakažemo konferenciju za štampu, da se okupimo i da joj lepo vratim muža. Ispalo je kao da je on neko ko se ništa ne pita. Miroljub je zvao nju da izađu njih dvoje da pričaju o tome, ali njoj sad više nije odgovaralo, jer je postala jedna od najzgodnijih i najželjenijih na estradi. Ja nikada nisam bila proglašavana za neku strašnu ribu i onda ispadne da je neka tamo koja nije strašna riba njoj otela muža, pa joj verovatno to nije odgovaralo.

Vesna je napisala autobiografiju.

Mislila sam da ako ti se desilo tako nešto strašno, a najstrašnije je da ti neko uzme muža, da ostaneš bez osobe koju voliš, moralo bi da to bude jedan značajan deo u toj knjizi. Miroljub i ja smo ušli na promociju njene knjige i pravo otišli kod nje za sto. Očekivala sam da će biti te priče u knjizi, međutim, žena me nije ni spomenula. Onda se ona baš dozvala svesti i govorila je svuda da to nije istina, ali to nije prošlo.

Gostovala ti je i na koncertu…

– Tu ima jedna smešna situacija. Generalna proba, sutra treba da bude koncert. Miroljub sedi, svi su prošli od kolega, samo je ona ostala tu da sedi. Ona i Miroljub su tu ušli u priču, lepo se zabavljaju, piju pićence. Sedim, gledam njih dvoje onako iscrpljena i kažem: „Miroljube, ja sam toliko umorna, molim te, vidi sa kojom ćeš ženom da ideš kući, samo ajde da idemo”.

Donirala si novac za JDP, ali nisu ti stavili pločicu s imenom…

– Vidim udarna vest – Izgorelo JDP, ja očajna. Ljuba Tadić pozvao je ljude da pomognu da se ponovo izgradi JDP, taj hram kulture. Rečeno je da je JDP odlučilo da će oni koji daju 5.000 maraka imati svoju pločicu na stolici. Tada je upravnik bio Jovan Ćirilov. Pošto se tada mnogo zarađivalo, plaćao se porez kada pređeš neku cifru, pa ne možeš da uzmeš taj novac, i ja pomislim: „Čekaj, pa zašto onda ja ne mogu ove pare da iskoristim na to, ja sam ih zaradila”. PGP direktno prebaci 10.000 maraka JDP. Zakažem konferenciju za štampu u želji da animiram sve svoje kolege jer smo tada dobro zarađivali. Jovan Ćirilov je kasnio, nek mu je laka crna zemlja. Uglavnom, došao je, primio je taj ček, zahvalio se i otišao.

Ja bih rekao kao da ga je primio preko volje?

– O mrtvima sve najbolje. Prošle su valjda dve godine od tada, da se JDP obnovilo, svečano otvaranje,a Branko Cvejić postao je upravnik pozorišta. Niko me nije pozvao taj dan da budem u publici, ni da dođem ispred da vidim kako izgleda. Ali, to nije jedina pločica – kada se vlast promenila, skinuta je pločica sa inkubatora koji sam lično ja predala i kupila zajedno sa Miroljubom u Nemačkoj. Toliko smo para zaradili, da smo kupili tri inkubatora. Jedan sam lično ja predala u „Narodnog fronta”, gde sam se rodila. Drugi je otišao u Institut majka i dete, a treći je otišao u Porodilište Kragujevac. Tu je moja pokojna babica Milosava Radović, koja je mene porodila sa decom, rekla: „Ja hoću da napravim pločicu sa tvojim imenom, nek se zna da si ti to donirala”. Ona je to napravila, ali su nove vlasti skinule pločicu. Nije to bitno, nisam ja ogorčena. Najveća sreća je kada me je 20 godina nakon tog događaja našla žena koja mi je rekla: „Vi u našoj kući imate sliku koju smo uramili, jer ste vi zaslužni što mi imamo Srećka”. Onda mi je ispričala da kada se ona porodila, a rodila je trojke, jedno dete su stavili u inkubator u „Narodnog fronta”, drugo u Institut za majku i dete, treće ne znam tačno gde… „Mi smo vas zvali, a nama je rekla Milosava da ste vi donirali taj inkubator, da date detetu ime”. Vi ste tada rekli: „Pa kako može da se zove nego Srećko”.

Kada ti spomenu Miru i Slobu, šta je tvoja asocijacija?

– O seriji „Porodica” ne bih da govorim, zato što su svi akteri, i oni koji se nalaze u seriji i oni za koje znaju da su ih znali, živi i na osnovu onoga što su ti ljudi izjavili, rekli su da nisu pitani. Dozvoljavam umetničku slobodu, ali smatram da ta umetnička sloboda mora da ima vremensku distancu. Mislim da je ovo isuviše rano i bez obzira na glumu Mirjane Karanović i Borisa Isakovića, glavne aktere, koji su fenomenalno ušli u te likove. Iskreno, oni su u ulozi ostali osiromašeni za emocije koje su oni imali jedni prema drugima. Bar je to bilo lako, porazgovarati sa nekim, ako su imali nameru da to zaista bude karakterno poklopljeno. Jedino sam bila ljubomorna na njihov brak. Miroljub i ja, kada god smo se vraćali od njih, uvek sam mu govorila: „Ti mene ne voliš onako kao što Sloba voli Miru i obrnuto”. To je ljubav o kojoj će se pričati i tu postoji samo uvažavanje i poštovanje.

I do kraja ih se nisi odrekla?

– Nikada se svojih prijatelja nisam odrekla. Mislim da sam ja jedina osoba na koju oni nisu imali namere, niti potrebe da ostavljaju utisak.

Kada se promenila vlast, mnogi koji su bili na visokim pozicijama prolaze bez ikakvih posledica, a tebi bacaju bombu u dvorište…

– Dve.

Kako danas, kada se osvrneš, gledaš na sve to?

– U svet politike sam tada ušla da bih pomogla svojoj branši da bude priznata, da se izborim za ravnopravnost. Uvek me je nepravda bolela i zato mi je glava puna čvoruga. Sve što sam ja dobila od JUL je jedna velika korpa cveća za moj koncert u Sava centru.

Bila si na Trgu republike kada je bilo opasno braniti Cecu, a sada se priča da niste u dobrim odnosima, jer te nije pozvala na Veljkovu svadbu?

– Tu je bila i moja cela porodica, zato što smo smatrali da ne može neko nekoga da osudi dok se ne dokaže suprotno, a za to su nadležne institucije. Kada proglase nekog krivim na takav način, mogu ceo život da vam unište. Bila sam na svadbi kada se ona udavala i kada se njena sestra udavala. Bila sam na punoletstvu njene dece. Ne znam, jeste mi žao što me nije zvala, verovatno će neko da se zaintrigira od novinara pa će joj postaviti to pitanje.

Kada bi slavila dva rođendana, koji bi bio drugi datum?

– Pa bio bi 13. februar, to je datum kada su nam bacili bombe. Hvala Bogu pa su nam deca preživela i iz svega toga izašla bez velikih posledica.

Šabana i tebe vezivala je kolegijalnost i prijateljstvo koje je preraslo u kumstvo. Kako se danas sećaš njega?

– O Šabanu uvek biram reči zato što ne želim da bude patetike. Šaban je najbolji pevač za sva vremena. Kao čovek – ja sam se mnogo više družila sa Gocom. Ja sam sa Gocine strane kuma. Goca je žena koja ima šlifa, koja ništa ne zaboravlja, koja je Šabana držala i pravila od njega toplog i finog čoveka. Naučila ga je da poštuje porodične vrednosti i on je to s godinama usvojio. Mi se poznajemo preko 40 godina. Normalno da je vreme učinilo svoje, podržavali smo jedno drugo u svojim karijerama, snimili smo tri dueta. Mnogo je lepih dana bilo, to poslednje naše viđanje na slavi kod njih, kada smo Miroljub i ja došli, bilo je mnogo medija ispred kapije i rekli su nam da neće biti muzike, jer je tako Goca odlučila, a to nije bila slučajnost. On i ja se nikada, za 40 godina poznavanja i 30 i kusur godina kumstva, nismo ispričali kao te večeri.