Snježana u tri dana sahranila muža, brata, majku i svekrvu: Ni sa kim od njih se nisam OPROSTILA

– Sve sam izgubila. Od njih četvoro niko nije ostao živ. Suprug, mama, brat, svekrva. Svi su umrli od korone. Niko od njih nije imao hronične bolesti, a umrli su jedan za drugim – priča Snježana Matić (48) iz Hrvatske.

U tri dana sahranila je supruga Roberta (53), brata Mirka (63), mamu Rozu (92) i svekrvu Barbaru (80). Nakon porodičnog druženja najpre su dan za danom članovi njene porodice odlazili u bolnicu, a nakon nedelju dana je usledio još veći šok kada su iz bolnice dan za danom pristizale katastrofalne vesti. Niko od njih nije preživeo.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Snježana ni sama ne zna kako je preživela proteklih mesec dana usled ove tragedije kakva je snašla njenu porodicu. Govori da je sve počelo pre pet nedelja kada je u subotu posetila svoju rodnu kuću, majku i braću u Furjanima kod Slunja. U to vreme je gotovo celo selo bilo zaraženo.

– Da sam znala da je brat imao koronu, normalno da ne bih išla kod njega. Kako dugo nisam bila kod svojih, a situacija s koronom je u našoj županiji tada bila jako dobra, odlučili smo da ih posetimo. Niko nije imao nikakve simptome, jedino je brat kašljao. Dan ranije je orao i smatrao je da se prehladio. Govorio je da će skuvati čaj i da će sve proći. Ni na kraj pameti nikome nije bilo da se radi o koroni, da bi već za dva dana završio u karlovačkoj bolnici na respiratoru. Idućeg dana, u utorak ni suprugu nije bilo dobro, dobio je temperaturu, kosti su ga bolele, osećao se slabo. Nije verovao u koronu, smatrao je da ima grip, kao i moj brat. Pio je lekove za snižavanje temperature, ali ništa nije pomagalo. Teško je disao. Test je pokazao da je pozitivan. Sledećeg dana sam nazvala doktorku i ona je poslala kola Hitne i odvezli su ga u bolnicu. Tada sam ga, niti ne sluteći, zadnji put videla. Više se nije vratio – jecajući je izustila Snježana dodajući da su se u međuvremenu razbolele i mama Roza i svekrva Barbara.

One nisu nikuda izlazile iz svojih kuća. Njena majka se nakon potvrđene zaraze lečila kod kuće, koristila je lekove i bilo joj je sve bolje, ali nakon nekoliko dana situacija se preokrenula. Kako su supružnici Matić i inače svakog dana boravili kod svekrve Barbare u Logorištu i u to vreme su nakon povratka iz Slunja odlazili kod nje, pa se i ona razbolela. Govorila je da se oseća loše, znoji. Snježana joj je kuvala čajeve, davala tablete za snižavanje temperature nakon čega joj je bilo bolje, ali ubrzo nakon toga ju je nazvala i rekla da ne može da diše.

– Pozvala sam joj Hitnu, odvezli su je u subotu u bolnicu i stavili je na respirator. Tamo je već pet dana bio i Mirko, na respiratoru i u indukovanoj komi iz koje se više nije probudio. Robert je tada tamo bio treći dan, primao je kiseonik. S njim sam se svaki dan čula telefonom. Verovala sam da će se izlečiti. Imao je samo 53 godine, bio je jak, zdrav. Iako je bio je ratni vojni invalid, u ratu je stao na minu i ostao bez noge, pa se koristio protezom, bio je zdrav i bez ikakvih hroničnih bolesti. Bilo mu je bolje, u subotu smo se čuli i kazao da mu pošaljem naočare, grickalice, a idućeg dana su me u 13 sati zvali iz bolnice da je preminuo. Bila sam u šoku. Lekari, medicinsko osoblje je bilo korektno i u redu, dugo su ga oživljavali, ali nisu uspeli da ga spasu. Smatraju da se usled temperature stvorio ugrušak i da je od toga umro – utučeno govori Snježana, dodajući da joj ništa nije jasno jer se jedino ona među svima njima nalazi u rizičnoj grupi jer ima povišeni pritisak i šećer, a ona nije nije dobila koronu iako je bila u kontaktu sa zaraženim suprugom, spavali su u istom krevetu.

Doktorka joj je kazala da nema pravila.

– I svekrvi sam poslala stvari, nije uspela ni da ih otvori, vraćene su sa svim stvarima. Par dana nakon što mi je umro suprug sestrična mi je javila da mi je umrla mama, isto veče su me u 19 sati zvali iz bolnice da je umro brat. Idućeg dana ujutro su mi javili da je umrla i svekrva. Deset dana se čekala sahrana jer sam ja bila u izolaciji, 23. marta smo sahranili Roberta ovde u Logorištu, idućeg dana brata i mamu u Lađevcu u Slunju i treći dan svekrvu ovde u Logorištu – dodaje Snježana.

Kaže da se nisu plašili korone, ali su se pridržavali pravila i čuvali se. Kaže da je više njen suprug obavljao stvari i odlazio u prodavnicu jer je ona u rizičnoj grupi, a sada su oni svi umrli, a ona koronu nije dobila.

– Od njih četvoro da niko nije ostao živ? Ne znam. Razumem za bake, one su stare, iako nijedna nije bila bolesna. Svekrva je imala malo povišeni pritisak, a mama je čak imala niži pritisak i bila je žilava, vitalna. Mirko je bio relativno zdrav, aktivno je živeo, radio na poljoprivredi, bavio se lovom, sve je radio i u kući. Robert je bio zdrav, nikakvih bolesti nije imao. Zašto su svi umrli, ne znam – pitanja su koja će još dugo vremena mučiti Snježanu dodajući da mnogi i dalje smatraju da je korona laž, kao i da ni sama nije verovala u to, dok se to njoj nije dogodilo.

– Sada verujem i vakcinisaću se bez obzira koje cepivo bilo jer moram nastaviti da živim radi dece, imam petoro unučadi. Ova cela situacija mi je i daje nestvarna. Još uvek mislim da će Robert ući svaki čas kroz vrata. Bili smo kao dva blizanca, svugde smo išli zajedno, bili smo jako vezani. Živeli smo okruženi šalom i veseljem. Bio je poseban. Imli smo planove, želje, a sada više ničega nema. Sve sam izgubila. Najteže je što se ni sa kim od njih nisam uspela oprostiti – jecajući zaključuje Snježana.

Predala zahtev za suprugovu penziju, odbijena je

I kao da ova žena nije prošla dovoljno šokova, usledio je novi kada je nakon suprugove smrti predala zahtev za pravo na suprugovu penziju i dobila odgovor da na nju nema pravo jer još nema napunjenih 50 godina.

– Noge su mi se odsekle kada mi je to čovek javio. Ne znam šta će biti sa mnom. Suprug je od 2000. godine u ratnoj vojnoj invalidskoj penziji. Stradao je 1992. godine kao pripadnik vojne policije. Stao je na minu dok je čuvao vojarnu u Logorištu. Ostao je bez desne noge, ali nije otišao u penziju do 2000. godine, pa je izgubio i dosta prava i svega, a ja nisam radila nigde. Ne znam šta ću sada, samo me režije koštaju 1600 kuna – dodaje Snježana.