Poslednje suđenje na kojem je učestvovao bilo je u Hagu, a kad mu je narušeno zdravlje, odlučio je da se povuče.
– Poslednji važan predmet koji sam radio bila je Borka Vučić. Suđenje je završeno u našu korist. Kad je optužnica pročitana, svi su bili šokirani jer je prethodno pisalo po medijima da treba da se nabije na kolac, da je treba obesiti… Odjednom je nastao tajac.
Fila se za list Objektiv priseća svog prvog suđenja. Problem zbog svojih mladih godina rešio je vešto.
– Završio sam Pravni fakultet pre roka, i prvi put kad sam otišao na suđenje u Prvi opštinski sud, nisam imao ni 22 godine. Kad sam ušao unutra, sudija me je izbacio napolje rekavši: „Maloletnici ne mogu da budu u sudnici”. Jedva sam ga ubedio da sam advokat. Sudija se prekrstio: „Bože, šta ću da doživim, da deca zastupaju”.
IZVADILA ŽIVU BEBU IZ UTROBE MAJKE
U selu Jusići kod Zvornika 1969. dogodio se nezapamćeni zločin. Šefka Hodžić optužena je da je 6. oktobra te godine iz vatrenog oružja usmrtila Aliju Husenović, a potom izvadila živu bebu iz njene utrobe da bi dete predstavila kao svoje mužu, koji ju je isterao iz kuće jer je bila nerotkinja.
– To je bio moj početak rada kao advokata odbrane. Nikada nisam verovao optuženima, uvek sam bio sumnjičav, a naročito na početku tog slučaja. Šefka je sve lagala, 16 puta je menjala iskaz.
Kada neko govori istinu, onda ima samo jednu. Zato sam ostavio njen slučaj i branio samo njenog ljubavnika. Istražitelji su utvrdili da su bila dva počinioca, dakle jedan je otvarao stomak, a drugi
držao bebu, jer nije spuštena na zemlju. Tkivo je toliko osetljivo da bi ostali tragovi, modrice, tako da su definitivno bila dva počinioca. Šefka to sigurno nije mogla da izvede sama – kaže poznati advokat.
KRIMINALA ĆE UVEK BITI
Poslednjih godina Srbiju je potresla serija monstruoznih, bizarnih i masovnih ubistava. Većina ovih zločina su obračuni mafijaških grupa. Ubice ne biraju ni mesto ni vreme u ostvarenju svojih namera. Koliko smo bezbedni na ulicama, koliko su nam deca bezbedna na putu od kuće do škole, upravo to muči građane, ali Fila smatra da nije sve tako crno.
– To su mafijaški obračuni. Nije to velika šteta, šteta je samo što ne pogine i onaj koji puca. Ugrožavaju druge, ugrožavaju bezbednost, pucaju sada na javnim mestima.
Ne biraju ni mesto ni vreme, to rade pred decom. To se ne može tolerisati, a borba protiv kriminala nikada neće prestati. Nijedno društvo neće postojati bez kriminala. Međutim, uspeh je kada se
to svede na minimum. Kod nas je veća opasnost od korupcije nego od krvnih delikata.
TRAŽIO DA GA STRELJAJU
Od 16 Filinih klijenata koji su bili osuđeni na smrt, samo je jedna smrtna kazna izvršena. Naime, Fila nije uspeo da odbrani jednog klijenta jer je on sam zahtevao smrtnu kaznu za sebe.
– Slučaj Jezdimira Gajića svaki pripravnik mora da vidi, da bi saznao kako sam izgubio. On je ubio četvoro ljudi.
Za troje bih ga spasao. Radilo se o čoveku besprekorne prošlosti koji je tražio da ga osude na smrt. Rekao je da veruje u Boga i da ne želi da digne ruku na sebe jer samoubistvo crkva ne priznaje. Ubio je porodicu Kojić. Prvo je ubio majku, oca i sina, a kad se snaja vratila, rekao joj je da ostavi bebu i pucao u nju. Upravo to je bio dokaz na sudu da je bio uračunljiv. I streljan je – kaže naš sagovornik.
Beogradska čaršija dugo je spekulisala da li je poznati slikar Dragan Malešević Tapi ubijen u zatvoru jer je bio u redovima masona.
Međutim, njegov prijatelj Toma Fila otkriva nam istinu o tome šta se zapravo dogodilo tog dana.
– Moj prijatelj Tapi nije ubijen.
Bračni par Veljković radio je obdukciju. Da mi je prijatelj ubijen, ja bih ubio nekog! Kada je odveden u policiju zbog falsifikovanja slika, pozlilo mu je, ali nije želeo da ide u bolnicu. Molio sam prijatelje da mi kažu da li postoji i najmanja sumnja da je ubijen. Zakleli su mi se da je preminuo usled bolesti srca – navodi Fila.
NISAM IMAOPRIVILEGIJE
Fila objašnjava da to što mu je otac bio slavni advokat nije značilo da ima privilegije. Na jednom suđenju u Vršcu napadnut je nožem, ali prošao je s lakšim povredama.
– Ja sam miran čovek, ali u sudu nisam nimalo, vrlo sam nezgodan. „Kakav si to čovek kad možeš da braniš zlikovce?”, pitali su me. Rekao sam. „Kada uđem u sud, ja više nisam čovek, ja sam advokat, ali kad izađem iz suda, onda možemo da pričamo da li je to grozno ili nije. Dok sam u sudnici – ne“. To je razlika između čoveka i advokata.
Piše: Kristina Jelić
OVU I JOŠ MNOGE ZANIMLJIVE PRIČE MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU “OBJEKTIV” ZA 5. JANUAR
Komentari (0)