U analizi pod naslovom “Rafali protiv tenkova i protivvazdušne obrane: Uporedili smo vojnu moć Hrvatske i Srbije“, hrvatski T portal navodi da ove dve države predstavljaju najznačajnije vojne sile u jugoistočnoj Evropi, ali ističe da Srbija trenutno raspolaže znatno jačim kopnenim snagama, razvijenijom protivvazdušnom odbranom i obimnijom domaćom namenskom industrijom.
Autori teksta ukazuju na to da dve zemlje razvijaju svoje oružane snage u potpuno različitim bezbednosnim okvirima:
-
Hrvatska: Članica je NATO saveza i oslanja se na sistem kolektivne bezbednosti.
-
Srbija: Vodi politiku vojne neutralnosti i balansira saradnju sa Zapadom, Rusijom i Kinom.
Upravo te strategijske razlike direktno utiču na strukturu naoružanja, dinamiku modernizacije i vojnu doktrinu obaveštavaju u analizi.
Prednost u ljudstvu i teškom naoružanju
Brojčana nadmoć i vatrena moć kopnenih snaga predstavljaju jednu od ključnih razlika između dve vojske:
Prednost u ljudstvu i teškom naoružanju
Brojčana nadmoć i vatrena moć kopnenih snaga predstavljaju jednu od ključnih razlika između dve vojske.
Kada je reč o aktivnom sastavu, Vojska Srbije broji između 30.000 i 32.000 pripadnika, dok Hrvatska vojska ima znatno manje – između 15.000 i 20.000 profesionalnih vojnika. Razlika je uočljiva i u rezervnom sastavu, gde Srbija raspolaže sa oko 50.000 rezervista, naspram hrvatskih 20.000. Ovakav odnos snaga omogućava Srbiji formiranje većeg broja borbenih jedinica i znatno veću sposobnost za izvođenje dugotrajnijih kopnenih operacija.
U pogledu oklopnih snaga, Srbija u svom inventaru ima više od 240 glavnih borbenih tenkova (među kojima su modernizovani modeli M-84AS1, M-84 i T-72MS), dok Hrvatska raspolaže znatno manjim brojem tenkova starije verzije M-84A4.
Srbija ubedljivo vodi i u segmentu artiljerijske podrške sa gotovo četiri puta više samohodne artiljerije (poput sistema Nora B-52, Oganj i Tamnava), dok se Hrvatska oslanja na manje količine nemačkih haubica PzH 2000. Pored toga, kopnene snage Srbije masovno koriste domaća oklopna vozila poput Lazara 3 i Miloša, dok je Hrvatska fokusirana na specijalizovana vozila manjeg proizvodnog obima.
Dominacija u PVO sistemima i dolazak Rafala
Jedan od najjačih aduta Vojske Srbije jeste njen protivvazdušni sistem. Dok se hrvatska PVO zasniva na sistemima kratkog dometa (Mistral 3) i u velikoj meri zavisi od NATO integracije i savezničkih kapaciteta, Srbija poseduje sopstveni višelayerski sistem odbrane:
-
Srednji domet: Kineski raketni sistem FK-3
-
Taktička odbrana: Sistemi Pancir S1 (zaštita od aviona, helikoptera i dronova)
-
Modernizovani sistemi: Snažne jedinice opremljene sistemima Kub i Neva
Iskorak u ratnom vazduhoplovstvu: Ugovorena nabavka francuskih višenamenskih borbenih aviona Rafale u narednim godinama potpuno će transformisati i dodatno ojačati borbene sposobnosti srpskog ratnog vazduhoplovstva.
Jaka domaća namenska industrija kao temelj odbrane
Prednost Srbije ogleda se i u obimu i raznovrsnosti sopstvene vojne proizvodnje. Domaće fabrike u Srbiji proizvode:
-
Složena oklopna vozila i artiljerijske sisteme
-
Višecevne raketne lansere
-
Bespilotne letelice i širok asortiman municije
Izvoz vojne opreme predstavlja važan i profitabilan segment srpske privrede. Sa druge strane, hrvatska namenska industrija ostvaruje zapažene rezultate na tržištu lakog pešadijskog naoružanja (jurišne puške VHS-2, pištolji HS) i zaštitne opreme, ali funkcioniše sa znatno manjim proizvodnim kapacitetima u odnosu na srpske kompleksne sisteme.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)