Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
Ponekad najlepše priče nastanu sasvim slučajno. Tako je bilo i sa Čarlijem.
Prošlog avgusta, dok smo bili u šetnji, primetila nas je Maša, prelepa mešanka pudle i bišona. Njena vlasnica oduševila se Čarlijem i kroz osmeh rekla: „Jao, kako bi Čarli bio divan za Mašu!“ Tako je počelo jedno lepo prijateljstvo, a potom i jedna pseća ljubav.
Ubrzo smo stupili u kontakt, a početkom septembra Maša je došla kod nas u goste. Ona i Čarli su se upoznali, družili i, očigledno, jedno drugom dopali.
U decembru smo dobili najlepši poklon – dva preslatka dečaka. Jedan krupan, drugi sitniji. Dobi je pri rođenju imao gotovo duplo veću težinu od Lokija. Veći više liči na Čarlija, a manji na svoju mamu.
Jedan je ostao kod Mašine porodice. To je lepi Loki, koji je i izgledom i karakterom na majku. Drugi, Dobi, dobio je ime po kućnom vilenjaku iz sveta Hari Potera. A kao i njegov književni imenjak, izgleda da više voli slobodu nego doživotnu odanost gospodaru – bar nam se za sada tako čini. Isti je Čarlito, od pomalo spuštenog uha do ponašanja.
Dobi danas živi u našem komšiluku, u zgradi sprat ispod nas. Usvojio ga je moj komšija za svoju ćerku Gabrijelu, pa Čarli svoje sinove redovno viđa. Zajedno šetaju, igraju se i druže, a uskoro planiramo i jedno pravo porodično okupljanje i zajednički izlet.
Tako smo, sasvim spontano, postali jedna velika i srećna porodica. Tu su Čarlijeva mama i sestra, koje žive u Lipovici kod divnih ljudi, Dubravke i Uroša, od kojih je Čarli došao u naš dom. Sada imamo i „taštu“, odnosno Mašinu vlasnicu Miru, pa se često našalimo da smo zahvaljujući našim četvoronožnim prijateljima postali jedna velika porodica.
Ova priča za mene ima i posebnu emociju. Moj prethodni pas, Dali, zbog bolesti nikada nije dobio potomstvo i ta žal je zauvek ostala negde u meni. Zato sam danas neizmerno srećna što će Čarlijeva loza živeti dalje. Možda će jednog dana upoznati još neku svoju ljubav i dobiti još poneko štene. Ne zato da ih bude što više, već zato što verujem da dobrotu, blag karakter i ljubav vredi umnožavati. Što je više pasa divne naravi koji odrastaju u odgovornim i brižnim porodicama, biće više radosti i za njih i za ljude koji ih vole.
Dok gledam Čarlija sa njegovim sinovima, često pomislim i na ljude. Vremena su se promenila. Sve manje mladih odlučuje se za brak, porodicu i decu. Mnogi ljudi u poznijim godinama ostanu sami i nemaju priliku da svakodnevno uživaju u dečjoj ili unučjoj graji. Tada psi postaju mnogo više od kućnih ljubimaca. A kada imate sreću da gledate i njihove potomke kako odrastaju, srce vam je zaista na mestu.
Često pomislim da bismo mi ljudi mogli mnogo da naučimo od pasa. Ne po tome što su slični nama, već upravo po onome po čemu su drugačiji. Oni ne nose maske, ne gledaju neprestano u telefone, ne kriju emocije i ne razmišljaju kako će izgledati u tuđim očima. Kada im se neko dopadne, odmah priđu, upoznaju se, pomirišu, mahnu repom i za nekoliko trenutaka postanu prijatelji.
Ljudi vole telefone više nego druge ljude
Mi, s druge strane, često gledamo u ekrane telefona i televizora umesto jedni u druge. Sve ređe prilazimo nepoznatim ljudima, oklevamo da započnemo razgovor, da se nasmešimo ili da kažemo neku lepu reč. Koliko se samo ljubavi, prijateljstava i srećnih porodica možda nikada nije dogodilo zato što niko nije napravio prvi korak?
Čarlijeva priča podseća me da je ponekad dovoljan samo jedan spontani susret da nekome promeni život. Svet bi bio mnogo toplije mesto kada bismo sačuvali bar deo one dečje iskrenosti koju psi, čini se, nikada ne izgube. Da se češće osmehnemo, da priđemo jedni drugima bez predrasuda i da više verujemo srcu nego sopstvenim strahovima.
Psi ne poznaju zavist, kalkulaciju ni interes. Njihov jezik su pogled, njuška, mahanje repom i bezuslovna ljubav. Možda baš zato tako lako spajaju ljude.
Mahni repom i nećeš biti sam
Na kraju sam shvatila da ovo nije samo priča o jednom leglu. Ovo je priča o prijateljstvu, poverenju, ljubavi i porodici koja je nastala sasvim slučajno, a ostala za ceo život. Ponekad je zaista potrebno samo jedno mahanje repom da spoji ljude i stvori uspomene koje će trajati zauvek.
Razlog zbog kojeg pas ima toliko prijatelja jeste to što maše repom, a ne jezikom.
Verujem da ljubav treba širiti, a dobrotu umnožavati. Ako je Čarli svojim divnim karakterom uspeo da spoji toliko ljudi i stvori jednu veliku porodicu, onda je njegova najveća zaostavština mnogo više od potomstva. To su ljubav, prijateljstvo i podsetnik da su najlepše stvari u životu upravo one koje nastanu spontano, iskreno i iz srca.
Ljubav je njihovo drugo ime.
Mi psima dajemo svoje slobodno vreme, mesto u domu i višak ljubavi. Zauzvrat, oni nama daju sebe u potpunosti. To je možda najbolja pogodba koju je čovek ikada sklopio.
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Predivno ❤️❤️❤️