Ubrzano lupanje srca, osećaj gušenja, vrtoglavica i strah da se gubi kontrola — napad panike često dolazi iznenada i ostavlja snažan utisak da je telo u ozbiljnoj opasnosti, iako objektivna pretnja ne postoji. Ovi intenzivni telesni simptomi, koji kod mnogih ljudi izazivaju snažan strah od ponovnog napada, predstavljaju jedan od ključnih izazova u lečenju anksioznih poremećaja.
Više od 28 odsto odraslih osoba doživeće najmanje jednu epizodu napada panike tokom života, dok se procenjuje da između 2 i 3 odsto populacije u Sjedinjenim Američkim Državama ima napade panike toliko često da im se postavlja dijagnoza paničnog poremećaja, piše New York Post.
Istraživači iz Brazila sada tvrde da su identifikovali efikasniji terapijski pristup,kratke intervale intenzivne fizičke aktivnosti.
”Ovde pokazujemo da dvanaestonedeljni program kratkih, povremenih vežbi visokog intenziteta može da se koristi kao strategija interoceptivne izloženosti u lečenju pacijenata sa paničnim poremećajem“, izjavio je Rikardo Vilijam Muotri, postdoktorski istraživač u Programu za anksiozne poremećaje Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sao Paulu.
Interoceptivna izloženost je tehnika kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT) koja podrazumeva namerno izazivanje simptoma poput ubrzanog rada srca ili vrtoglavice u bezbednom okruženju, sa ciljem da se prekine začarani krug anksioznosti i panike.
U nedavno objavljenoj studiji, 102 odrasle osobe sa paničnim poremećajem bile su raspoređene u grupu koja je sprovodila program vežbanja ili u grupu koja je primenjivala terapiju relaksacije, u trajanju od 12 nedelja.
Program vežbanja obuhvatao je istezanje mišića, hodanje u trajanju od 15 minuta, zatim izvođenje jednog do šest intervala intenzivnog trčanja u trajanju od 30 sekundi, sa periodom oporavka od četiri i po minuta nakon svakog intervala, a potom još 15 minuta hodanja.
Druga grupa učesnika izvodila je vežbe kontrakcije i opuštanja mišića.
Tokom istraživanja nijedan učesnik nije koristio lekove. Svi su tokom sesija, koje su se održavale tri puta nedeljno, nosili biometrijske uređaje za praćenje fizioloških parametara.
Efekti terapije mereni su pomoću Skale za paniku i agorafobiju (PAS), koja procenjuje težinu paničnog poremećaja na osnovu 13 pitanja. Istraživači su takođe pratili izveštaje učesnika o učestalosti i jačini napada panike.
U obe grupe,i kod vežbanja i kod relaksacije,prosečne PAS vrednosti, kao i rezultati vezani za anksioznost i depresiju, opadali su tokom 24 nedelje. Međutim, grupa koja je vežbala zabeležila je izraženiji pad rezultata, kao i veće smanjenje učestalosti i intenziteta napada panike.
Takođe, učesnici koji su pratili program vežbanja delovali su zadovoljnije samom terapijom u poređenju sa onima koji su prolazili kroz relaksacionu terapiju. Istraživači se nadaju da to znači da bi pacijenti mogli biti angažovaniji i dosledniji u sprovođenju ove vrste terapije.
Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Frontiers in Psychiatry.
“Zdravstveni radnici mogu da usvoje kratke, povremene vežbe visokog intenziteta kao prirodnu i niskobudžetsku strategiju interoceptivne izloženosti.Ovakva terapija ne mora da se sprovodi u kliničkom okruženju, čime se izlaganje simptomima napada panike približava svakodnevnom životu pacijenata.Ona bi takođe mogla da se integriše u modele lečenja anksioznih i depresivnih poremećaja”, rekao je Muotri.
Komentari (0)