Nakon najava iz SAD moguće dalje eskalacije rata u Ukrajini, slanjem preciznih krstarećih raketa “Tomahavk”, Rusija je odgovorila da bi gađanje ciljeva u Rusiji tim oružjem značilo direktno američko učešće u sukobu.
– Pitanje je, kao i pre, sledeće: ko može da lansira ove projektile? Mogu li ih lansirati samo Ukrajinci ili to moraju učiniti američki vojnici? Ko određuje ciljanje ovih projektila? Američka strana ili sami Ukrajinci? – upitao je u ponedeljak portparol Kremlja Dmitrij Peskov?
Naime, poznato je da Ukrajinci nemaju svoje satelite i da koriste NATO satelite za nalaženje meta, navođenje projektila (GPS), kao i “Starlink” za komunikaciju. Takođe, u procurelom razgovoru nemačkih oficira o napadu na ruske ciljeve sa teritorije Ukrajine nemačkim raketama “Taurus”, iz februara 2024. sugerisano je da su američki i britanski specijalisti već na terenu, tokom diskusije o britansko-francuskim “Storm shadow” raketama.
Uz to je bivši glavnokomandujući ukrajinske vojske Valerij Zalužni u aprilu otkrio da je još 2022. godine u nemačkom Visbadenu formiran tajni komandni centar, ključan za operacije protiv Rusije, uz učešće “američkih partnera”. Zvanično, komandi centar je pokrenut prošlog leta, sa ciljem koordinacije obuke i snabdevanja ukrajinske armije, sa oko 700 pripadnika vojski NATO zemalja i partnera.
🇺🇦 Ukrainian Reveals Secret Military Hub in Wiesbaden
Valerii Zaluzhnyi, Ukraine’s Ambassador to the UK, confirmed a covert military command center in Wiesbaden, Germany. Set up in 2022 with U.S. partners, it became a key asset in planning operations against Russian forces.
“It… pic.twitter.com/qpV5baDo0K
— NEXTA (@nexta_tv) April 8, 2025
Nezvanično, odavde je koordinisan čitav rat, uz pomoć satelitskoh snimaka u realnom vremenu, obaveštajnih i podataka sa bojnih polja.
– U komandnom centru misije u Visbadenu, američki i ukrajinski oficiri su, jedan pored drugog, planirali kontraofanzive Kijeva. Ogromni američki napori prikupljanja obaveštajnih podataka vodili su širu strategiju borbe i usmeravali precizne informacije o ciljanju do ukrajinskih vojnika na terenu – napisao je u svom ekspozeu “Tajna istorija američke umešanosti u rat u Ukrajini” New York Times.
Renomirani list navodi i da je jedan neimenovani evropski šef obaveštajne službe bio zaprepašćen kada je saznao koliko su se njegove kolege iz NATO-a duboko uplele u ukrajinske operacije.
– Oni su sada deo lanca ubijanja – rekao je.
U prilog tvrdnje da je NATO već učesnik u ratu pisao je nedavno u autorskom tekstu “Početak kraja NATO-a” za Atlantic glavni neokonzervativni ideolog Robert Kejgan. On je prvo izneo tezu da je ruski predsednik Vladimir Putin ohrabren u svom “ratu iz senke” protiv NATO jer je američki lider Donald Tramp posle upada dronova u Poljsku, reagovao blago i prepustio Evropljanima da se sami snalaze. Dodao je da je samo bilo pitanje vremena kada će Rusija početi da napada NATO zemlje jer su se odavno stvorili uslovi za to zbog njihovog učešća u ratu.
– Ljudi danas ne obraćaju mnogo pažnje na ‘zakone’ neutralnosti, ali vekovima pre Drugog svetskog rata, podrazumevalo se da ako vlada jedne nacije direktno obezbedi oružje i ratni materijal drugoj naciji u ratu sa trećom nacijom, to legalno čini donatora zaraćenom stranom u ratu i stoga podložnim napadu. Izuzetak je napravljen za privatnu prodaju oružja, što je bio način na koji su SAD uspele da snabdevaju oružjem Britaniju i Francusku tokom perioda kada je Vašington bio neutralan u Prvom svetskom ratu. Ali direktne, vladine odredbe oružja i prodaja oružja bile su kršenje neutralnosti, što je trećoj naciji davalo pravo, ako želi, da zarati sa nacijom koja je dobavljala oružje, ili da upotrebi silu da prekine snabdevanje. Zakoni neutralnosti ne prave razliku između agresora i žrtve, jer te razlike nisu uvek jasne. Da je Putin u bilo kom trenutku odlučio da bombarduje linije snabdevanja Ukrajine iz Poljske, Rumunije ili Slovačke, imao bi pravo da to učini – napisao je Kejgan.
Kako “Tomahavk” menja jednačinu u Ukrajini i globalno?
Slanje raketa “Tomahavk”, koje koštaju oko 1.1 miliona dolara, drastično bi zaoštrilo situaciju jer one imaju domet do 2.500 kilometara, dovoljno da pogode Moskvu i neka ključna industrijska postrojenja, ali su takođe dizajnirane da nose nuklearne bojeve glave. To bi iz ruske perspektive značilo da svako lansiranje može biti početak nuklearnog rata, koliko god male šanse za to bile.
Kopnena verzija ove rakete takođe je bila zabranjena Ugovorom o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF), iz kojeg su, odlukom Trampa, SAD istupile 2018. Zbog toga su nosači “Tomahavka” bili brodovi i podmornice, da bi tek 2019. krenuo razvoj mobilnog kopnenog lansera “Tajfun”.
Za razliku od veoma pokretljivog HIMARS-a, koji se koristio i za lansiranje balističkih raketa ATACMS, ovaj sistem je mnogo veći i sporiji, ograničen na puteve i lakši za detekciju iz vazduha i satelita. Takođe je u ograničenim količinama (brojevi nisu poznati) jer je proizvodnja nedavno krenula. U martu je objavljeno da su u službi samo dve baterije ovog sistema.
Jedna američka baterija sadrži četiri sistema, svaki sa po četiri lansirne cevi, uz komandni centar i logistička vozila. Prvobitni američki plan je bio da se svaka od pet tzv. višedomenskih radnih grupa (Multi-Domain Task Force ili MDTF) opremi sa po jednom baterijom, dok je u budžetu za 2025. odvojen novac za nabavku dodatnih sistema “Tajfun”. Međutim, u julu 2024. kod jedne MDTF je raspoređeno dve baterije, tako da je teško proceniti koliko ih ima ukupno.
“Tajfun” je razmešten na Filipine u aprilu 2024. i ostao je tamo posle vojnih vežbi, dok je drugi poslat na Havaje ove godine. Neki su učestvovali u vojnim vežbama u Japanu i Australiji, dok su Nemačka i Filipini (to bi bila njihova druga baterija) izrazili interes da ih kupe.
Philippines is getting the second battery of US’ Typhon Missiles.
Philippines has already deployed a battery of Typhon Missiles since April last year.
The Typhon system can fire Tomahawk & SM-6 missiles. Tomahawks to attack land targets & SM-6 missiles for air defense. 1/4 pic.twitter.com/G2hNMGSeAf
— Steve Anderson (@SteveAn71083739) March 26, 2025
Sudeći po tome gde su ranije korišćeni, ovi sistemi bi trebalo da budu deo plana opkoljavanja Kine, što znači da će SAD, ako odluče da ih pošalju Ukrajini, morati da oslabe svoje napore u tom delu sveta.
Takođe, mali broj lansera značio bi manji salvo “Tomahavka” u odnosu na desetine koliko SAD mogu da lansiraju sa mora. Primera radi, tokom jedog napada na sirijsku bazu Šajrat 2017 lansirano je 59 raketa, dok je sledeće godine na Homs i Damask lansirano 66 raketa. Ovi napadi nisu doveli do pada režima Bašara al Asada, (koji se desio u decembru prošle godine), niti su terorističke organizacije povezane sa Alkaidom i Islamskom državom ostvarile značajne pobede na bojnom polju. Tada je takođe određeni broj raketa oboren upravo ruskim sistemima “Pancir” sirijske vojske, što znači da ruska PVO danas ima iskustva i sa modernizovanim verzijama “Tomahavka”.
Ukrajina bi, sudeći po izjavama predsednika Volodimira Zelenskog, tu ograničenu vatrenu moć mogla da primeni na Moskvu, direktno ciljajući Kremlj i druge vladine objekte. Čak i da samo jedna raketa sa bojevom glavom od 450 kg prođe kroz gustu višeslojnu rusku PVO, koja brani najvažnije ciljeve u zemlji, šteta bi mogla da bude velika, a prizori razaranja u prestonici mogli bi da iznude oštar odgovor Moskve.
Za razliku od oko 300 balističkih ATACMS-a koje je Ukrajina prethodno dobila i koji su ponekad uspevali da pogode ciljeve, “Tomahavk” je spora krstareća raketa (oko 890 km/č) sa oko tri puta težom bojevom glavom, koja leti jako nisko da izbegne radar, prati konture terena i jako dobro manevriše.
Noviji ruski ekvivalent je krstareća raketa “Kalibar”, sličnog dometa i veličine bojeve glave, koja je obilato korišćena u početku rata. Iako je pretrpela gubitke, Crnomorska flota i dalje ponekad ispaljuje ove rakete, ali se Rusi više fokusiraju na mnogo brže “Iskandere”, kao i krstareće rakete koje nose bombarderi. Utvrđeni, i ciljevi od visokog značaja u strateškoj dubini gađaju se najbržim hipersoničnim raketama (“Kinžal” i ponekad “Cirkon”), a ne krstarećim. Čak i prema podacima ukrajinske PVO, hipersonične rakete je skoro nemoguće oboriti, dok je “Kalibar” bio dosta lakša meta.
Odgovor “Orešnikom” ili udarom na politički vrh Kijeva?
Postoji više spekulacija o potencijalnoj reakciji i uglavnom se svode na ciljanje vladinih objekata u Kijevu, pre svega u Bankovoj ulici, gde su predsednička palata i razni drugi objekti od visokog značaja, koje je Rusija do sada poštedela. U medijima se takođe spekuliše o upotrebi nove misteriozne rakete “Orešnik” sa više bojevih glava, koja je, po svemu sudeći, razorila industrijski kompleks “Južmaš” u gradu Dnipru krajem prošle godine, da bi ove godine ušla u serijsku proizvodnju i bila razmeštena u Belorusiji.
Imajući u vidu da Rusija skoro svake noći lansira na desetine krstarećih i balističkih raketa, uz stotine dronova, i pogađa brojne ciljeve od vojnih aerodroma i komandnih centara, do industrije i civilne infrastrukture, a da mnogo slabija i manja Ukrajina i dalje može da pruži organizovani otpor, pitanje je koliko bi nekoliko udara “Tomahavkom” uticalo na rat.
Treba uzeti u obzir i da su SAD na još manju i slabiju SR Jugoslaviju, tokom NATO agresije 1999. ispalile 218 ovih raketa, uz napad preko hiljadu aviona i helikoptera, ali je rat trajao 78 dana. Sa druge strane, Ukrajina nema avijaciju koja može da parira ruskoj i raketne napade bi mogla da kombinuje samo sa lakim dronovima, koje redovno lansira, ili nekom operacijom iznutra, poput “Paukove mreže”, kada je uništeno nekoliko ruskih bombardera.
Takođe je moguće da Rusija ne reaguje, ako proceni da “Tomahavk” ne nanosi dovoljnu štetu da opravda dalju eskalaciju i motivisanje javnog mnjenja u NATO zemljama da pristane na slanje trupa u Ukrajinu.
Komentari (0)