Dejan je kao beba nađen u KUTIJI u parku: Usvojili su ga, a onda je počeo UŽAS (VIDEO)

Godine muke i teškog života bez roditelja, ispunjenog zlostavljanjem i odrastanjem na ulici, za Dejana Mićića iz Bijeljine zamenjene su srećnijom slikom. Porodica Stanišić prepoznala je muke i bol koji nosi i otvorila mu vrata svog kompleksa, te pružila priliku da radi u njemu.

“Moj je život vrlo težak bio, ali zahvaljujući građanima Semberije, crkvi Svetog Georgija u Bijeljini, Petropavlovskom hramu, uz molitvu, mnogo mi je pomoglo, jer nisam imao vaspitanje, ali kroz život sam se sam borio i takav ću uvek da ostanem, da se borim”, kaže Dejan.

Njegova životna priča ranije je objavljena u medijima. Dejan ne zna ko su mu pravi roditelji i kako je rekao, više i ne želi da zna.

“Kad me nisu do sad potražili, ni sada mi ne trebaju kada sam svoj čovek. I da se pojave, ja ne bih imao srca da im priđem, samo bih okrenuo glavu i rekao – ja te ne znam, iako mi je uvek nedostajalo da osetim tu ljubav porodice” ,iskren je Dejan.

Sa godinu i po dana je usvojen, nakon što su ga pronašli ostavljenog u parku u kartonskoj kutiji. Porodica u kojoj je odrastao bila je sve, samo ne ono što treba da bude.

“Tukli su me i zlostavljali. Očuh mi je dva puta stavljao pištolj u usta. Imali su pored mene još dvoje dece. Ja sam im svima prao veš, čistio po kući, izdržavao ih. Ispod 50 maraka dnevno ako zaradim na ulici, nisam smeo ući u kuću. Ako ne donesem dovoljno novca, moram spavati negde u gradu”, ispričao je Dejan.

Kada je žena koja ga je usvojila umrla 2009. godine, ostao je prepušten ulici. Tada su nastupili dodatni problemi.

“Imao sam 17 godina, spavao sam u parku i na autobuskoj stanici, u napuštenim kućama. Živeo sam u kući u kojoj nije bilo ni vrata ni prozora. I tu su dolazili neki da me tuku i maltretiraju”, priseća se Dejan. To je bio baš težak deo njegovog života, kada je pokušao i da izvši samoubistvo.

“Ja sam tad pokušao da se ubijem. Skinuli su me sa vešala bukvalno. Nisam mogao više podneti takav život. Nakon toga sam upućen na lečenje u Banjaluku na psihijatriju gde sam proveo 14 dana. Moj je život stvarno bio težak”. iskren je Dejan i dodaje da je bio smešten u pravu hraniteljsku porodicu koja je zdrava, njegov bi život danas izgledao potpuno drugačije.

“Ja sam mnogo šta u životu želeo. Želeo sam i srednju školu da završim, da imam svoj posao, porodicu, ali to mi se nije ostvarilo”, rekao je on ranije.

Jedna želja mu se ipak ostvarila – da ima svoj stan. Dobio ga je u okviru stambenog zbrinjavanja ljudi u stanju socijalne potrebe.

Druga želja mu je, kako je tada rekao, da nađe posao, koja se sada ostvarila.

Pre dve godine, Dejan je rekao da ima i treću želju – da zasnuje porodicu. Ističe da kad on nije osetio roditeljsku ljubav nikad u životu, voleo bi da je pruži svojoj deci.

Dejan koji je sa ruba života i propasti spas pronašao u veri i crkvi. Kaže da je danas mnogo drugačiji nego što je bio.

“Ja sam bio na lošem putu, loš život sam vodio. Tu mi je dosta pomogla crkva, jer na to me je navelo loše društvo. Zahvaljući Bogu i Svetoj Bogorodici ja sam se toga rešio”, naglašava Dejan.