Oženio je, pa je varao s kim je stigao: Evo kako je Miloš Crnjanski osvojio najlepšu Beograđanku

Danas se navršava 45 godina od smrti Miloša Crnjanskog (1893-1977) jednog od najvećih literata u istoriji Srba.

Pisac koji je najbolje, jednom rečju, opisao tešku prošlost Srba, od vremena invazija Turaka pa do naših dana, bio je nesumnjivo Miloš Crnjanski.

Njegov roman “Seobe”, iako opisuje samo jednu epizodu iz 18. veka, sjajna je ilustracija istorijskog iskustva jednog tragičnog naroda.Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. u Čongradu u današnjoj Mađarskoj, tada Austro-Ugarska, gde se njegov otac, niži činovnik, našao po kazni. Zbog neobuzdanog ponašanja uklonjen je iz Banata, u sredinu koja je bila gotovo potpuno nesrpska. I po ocu (Ilandža) i po majci (Pančevo) bio je Banaćanin.Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Temišvaru, koji je s puno topline opisivao u sećanjima, varoš Temišvar, ali i malenu srpsku zajednicu, ostatak ostataka nekada ugledne i bogate srpske opštine.

U toj sredini zanavek je upio strasnu ljubav prema tradicijama njegovog naroda i sva njegova dela, čak i ona s lirskom tematikom ili antiratna kakva je pisao u ranih dvadesetih ipak su prožeta posebnom vrstom mističnog patriotizma.

Pripadao je generaciji koju je užasna klanica Prvog svetskog rata potpuno odredila, u austrijskoj uniformi prošao je Galiciju i italijanski front, a rana njegova dela odraz su tog duha.Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Školovao se prethodno u Beču i Rijeci, a docnije i u Parizu. Bio je profesor, novinar, publicista, a od 1928. zaposlen je u Pres birou vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (docnije Jugoslavije) pri diplomatskim predstavništvima na strani.Okupacija Jugoslavije 1941. zatekla ga je u Rimu, odakle se preko Lisabona zaputio u London. Iz emigracije, koju je teško doživeo, vratio se u otadžbinu 1965.

U romanu “Seobe”, čiji je prvi deo napisao 1929. a drugi 1962. opisivao je tragično rasejanje Srba na širokim prostorima srednje Evrope i južne Rusije. Delo je nastalo na realnim istorijskim osnovama.Bio je sjajan stilista, duboko ukorenjen u tradicije njegovog banatskog srpstva, jedna je od ključnih pojava srpske književnosti uopšte. Njegova poetska ostvarenja mnogi smatraju neprevaziđenim.

Ostala dela: romani “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Kap španske krvi”, “Kod Hiperborejca”, “Roman o Londonu”, pesme “Lirika Itake”, “Lament nad Beogradom”, novela “Priča o muškom”, drame “Maska”, “Konak”, “Nikola Tesla”, putopisi “Ljubav u Toskani”, “Knjiga o Nemačkoj”, “Naša nebesa”, “Naše plaže na Jadranu”, “Boka Kotorska”, “Knjiga o Mikelanđelu”, “Embahade”.

Malo podataka i zapisa postoji o Vidi Ružić, supruzi čuvenog pisca Miloša Crnjanskog. O njoj se zna samo ono što je sam književnik govorio i pisao o svojoj dragoj, koja je punih 50 godina bila uz njega, podržavala ga, čekala i izvinjavala se umesto njega.

– Ja šijem da biste Vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka – govorila je žena velikog Miloša Crnjanskog.

Vida Ružić bila je ćerka predratnog ministra prosvete i pisca Dobre Ružića. Važila je zajednu od najlepših žena Beograda, dok je Crnjanski stalno bio okružen ženama i “bio ga je glas” ženskaroša.

Njih dvoje upoznali su se na Filozofskom fakultetu, kada je Vida pred čas istorije stavila šešir na stolicu pored sebe kako bi stavila svima do znanja da je mesto zauzeto. Crnjanski, koji je voleo da se šali, seo je baš na tu stolicu. Od tada su postali nerazdvojni.

Njihova ljubav nailazila je na brojne prepreke. Vidina porodica je bila protiv te veze. Najviše problema pravio im je devojčin stric Žarko Ružić, koji je svoju bratanicu već namenio jednom oficiru.

Kako bi stišala strasti svoje porodice, Vida iznenada odlučuje da ode za Pariz. Dok je ispraćao na stanici, Crnjanski joj je obećao da će joj pisati. Međutim, Miloš sutradan stavlja kuću u Pančevu na doboš i odlazi kod svoje voljene u Pariz.

Od 1921. pa sve do književnikove smrti 1977, bili su zajedno.

“Dok nas smrt ne rastavi”

Crnjanski je, prema nekim navodima, ostao ženskaroš i posle ženidbe sa Vidom. Mnogo je voleo žene.

– U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča – govorila je Vida o ljubavnim izletima svog supruga.

I pored toga, Crnjanski je obožavao svoju ženu. Govori se da su njegove poslednje reči bile dokaz večne ljubavi:

“Vode” i “Vido”.

O Vidi ne postoji puno podataka, osim onoga što je Crnjanski govorio i što je napisao o njoj u svojim delima. Ona je bila jako posebna, 50 godina je bila uz Crnjanskog. Bila mu je senka, a u stvari oslonac. Vida je bila plemenita, jaka, čvrsta, postojana. Skrivala je svoja osećanja. Puno je tragedije imala u životu od svojih bližnjih.

Svom suprugu obraćala se sa “Vi, Vi Crnjanski”.

Surova stvarnost iza “Romana o Londonu”

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina supružnici provode u emigraciji u Londonu, jer je Crnjanski bio protivnik Tita i komunističke ideologije. U Londonu je Crnjanski radio razne poslove. Bio je knjigovođa obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosio je knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok je njegova supruga šila lutke i haljine za robnu kuću Herods.

Dok su bili u izgnanstvu u Londonu, Vida je znala da je taj mali prostor njen dom, da iz tog malog kruga nema kud da izađe. To je bila njena radnja, njen život, to što ga čeka da dođe, da spremi koliko ima i da mu napravi sendvič da ponese. Crnjanski je taj sendvič vraćao kući kako bi ga podelio sa svojom Vidom, jer nema drugo.

Živeli su u tuđoj zemlji, u izganstvu, pritisnuti emigracijom i službom koja ih je stalno proveravala, dolazila bez najave, provaljivala u sobu.

Sa druge strane, Crnjanski je bio naprasit i svesno je pravio ispade. Ono što je mislio, to je i govorio. Vida ga je smirivala, dobro ga je poznavala i baš zato znala je puteve kako da ga smiri. Morala je da sanira mnoge njegove ispade dok su bili 25 godina u izganstvu u Londonu, koje je on svesno pravio.

Izvinjavala se, nalazila načine da sve premosti kako bi ostali živi i kako bi on radio Vida je svom suprugu govorila jednu divnu rečenicu:

– Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka.

Njoj je bilo važnije da on napiše jednu pravu, dobru rečenicu. Volela je da ga sluša, znala je sve njegove pesme, knjige. Bila je obrazovana žena, znala je jezike kao i on. Crnjanski je govorio latinski, grčki, španski, portugalski, engelski, francuski, ruski…

Umeo je da se našali i da je pita da pogleda da li je dobro engleski napisao, a kada im je bilo najteže, Vida i Miloš išli su u sećanje, sećali su se Toskane, Palerma.

Bili su zajedno sve do smrti Miloša Crnjanskog 1977. godine.

Miloš Crnjanski i Vida Ružić venčali su se 1921. godine, a ona je do kraja života ostala njegova saputnica, “deleći sa njim radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, kako je pred smrt u svom testamentu zapisala gospođa Crnjanski.

Po izbijanju rata odlazi u London, gde ostaje do 1965. godine, kada se vraća u Beograd. Crnjanski je preminuo 30. novembra 1977. godine, pošto je prestao da uzima hranu i lekove, u 84. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Deset meseci nakon njegove smrti i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju:

– A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Iako je u svom testamentu izrazila želju da počiva u istom grobu sa mužem Milošem, Vida je sahranjena u porodičnoj grobnici Ružića. Prema poslednjim saznanjima, njena želja još uvek nije ispunjena.

BONUS VIDEO: