Voditelj Ognjen Amidžić govorio je o detinjstvu, odrastanju u maloj sredini, najvećim radostima, ali i tugama.
– Odrastao sam u divnom okruženju i u divnoj porodici, tu je uvek bilo puno neke pozitivne energije, uvek veselo, vedro. Ne znam kako da opišem to, možda sam rođen s nekom pozitivnom energijom, s tom nekom veselošću, pa se to prelilo na okolinu; i sad, kad me pitaš o detinjstvu, mogu jedino da ti kažem da me za taj period vezuju najlepše uspomene. Period od rođenja pa do kraja srednje škole ne bih menjao. Veruj mi! Odrastati u manjoj sredini, kao što je Šabac, ima mnogo više prednosti od odrastanja u velikom gradu, na primer. Ta druženja, priče, doživljaji, mudrosti… to ne možeš imati u gradu. Bar ja tako mislim. Svuda sam išao pešaka, pet minuta do osnovne i osam do srednje škole; ne gubiš vreme u prevozu koje bi izgubio u većem gradu, kapiraš? Pa onda oni momenti kad ti baka i deka skoknu pa te čuvaju, pa preko kuće, sporta, sve do društva iz škole, stalno smo se igrali i bilo je posebno. Toliko je tih uspomena da ne mogu sad, kad me pitaš, da izdvojim jednu, da se sad nečega posebno sećam. Sećam se da mi je bilo lepo, eto – rekao je on za Kurir.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ne krije da mu je najveća radost porodica, posebno supruga Danijela i sin matija. Ipak, najveća tuga svakako je ona kada mu je poginuo otac, novinar Zoran Amidžić.
– Gubitak roditelja pamtim kao prvu i najveću tugu u životu. Gubitak bliskih osoba je jako težak. Najintenzivnija tuga je vezana za oca. To je najveća borba koju sam vodio. Ljude ne pamtim po događajima, već kao osećaj, koji se vezuje za neki period i za tu osobu. Tatu pamtim kao jedan veliki osećaj. Bliskost i ljubav koji mi je pružio, autoritet koji mi je pomogao da se izgradim kao osoba uvek ću pamtiti i zahvalan sam mu na tome. Pamtim ga kroz odnos koji smo imali, sve se odslikava kroz odnos. Ostao je njegov uticaj na mene. Insistirao je na tome da budemo dobri ljudi, i sestra i ja, i da se uvek oslonimo na sebe – rekao je Ognjen.
Priznaje da je od oca puno naučio.
– Od tate smo naučili da sve bude po pe esu, da sve bude kako treba i da nikome ništa nisi dužan. Da sve što imaš da si dobio svojim radom, ništa preko veze, i da se trud isplati. Ne sećam se poslednjeg susreta sa njim, jer je stalno bio na putu zbog posla. Sećam se samo, kada je poginuo, došli su policajci da jave loše vesti i spletom okolnosti ja sam otvorio vrata. Bio sam tinejdžer kada se to desilo, imao sam 16 godina i morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen. To je za mene bio jedan jeziv period. Nedostaje mi tata i život bi mi bio drugačiji da se to nije desilo – ističe voditelj dalje.
– Mnogo toga je palo na moja leđa posle njegove smrti, trudio sam se da majci pomažem koliko sam mogao, ona je ostala stub kuće i kormilo svega. Strašne stvari su se dešavale u to vreme, ali naravno, vreme čini svoje, ostaće uvek uz mene njegov duh – zaključio je Amidžić za Kurir.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)