Mali broj klubova sa prostora bivše Jugoslavije van pripadnika “velike četvorke” je mogao da se pohvali da je imao simpatije publike van svojih gradova, a Željezničar iz Sarajeva je bio jedan od njih.
Klub koji je kroz vek postojanja proživeo one najmračnije, ali i one najvsetlije trenutke zaslužuje da rame uz rame stane sa velikanima fudbala na ovim prostorima, a sve je počelo u jednoj radionici.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Pre tačno stotinu godina pokrenuta je incijativa za osnivanjem kluba u okviru Željezničke radionice u Sarajevu, a glavni tvorci ove ideje bili su radnici Dimitrije Dimitrijević, Ludvig Leple, Stjepan Katalinić.
Iako klub još uvek nije formalno bio primljen u Savez, već 17. septembra je odigrana prva utakmica protiv gradskog rivala SAŠK-a, koji je tada bio najveći klub u Bosni i Hercegovini.
Za tu priliku su u Zagrebu kupljene bele majice, a na istima se izvezao točak lokomotive sa železničkim krilima, što je bio i prvi grb na dresu Željezničara. Uprkos teškom porazu od 5:1, sve je ovo bio početak deset decenije duge istorije.
Samo par dana kasnije “Željo” je uvršeten u Drugi razred sarajevskog podsaveza, gde se klub takmičio sa ekipama Troje, Šparte i Barakohbe.
Svaki početak je težak, što je najbolje osetio klub radnika iz železnice. Nekoliko mučnih uvodnih sezona nisu previše obećavale, ali je klub ipak stekao simpatije velikog broja Sarajlija, a onda su krenuli i prvi uspesi.
Uspeo je Željezničar da se u sezoni 1925/1926 uz osvojeno prvo mesto prvi put plasira u viši ligaški rang. Sledeći veći poduhvat u istoriji kluba dogodio se 1932. godine kada su radnici uspeli da izgrade svoje prvo fudbalsko igralište na Pofalićima.
U narednih desetak godina finansijski problemi i nadolazeći rat uzrokovali su teška vremena za sarajevski klub. Veliki broj fudbalera i članova uprave je zamenio dresove i odela partizanskim uniformama, a “Željo” je bio jedan od retkih kluba koji je odbio da igra prvenstvo po okriljem NDH-a.
Nakon rata klub je krenuo gotovo od nule, od grada je dobio novi teren “6. april”, koji se nalazio na Marijinom Dvoru. Posle prve fudbalske sezone u SFRJ kada se takmičenje organizovalo na nivou republika, došlo je do reforme takmičenja gde su klubovi sada trebali kroz kvalifikacije da obezbede plasman među elitom.
“Željo” je prvo nadigrao sarajevski klubove Udarnik i Slobodu, a potom su savladali i predstavnike banjalučke i mostarske regije, Borac i Velež, da bi se na kraju našli u Prvoj saveznoj ligi Jugoslavije u sezoni 1946/47.
Tada se javljaju novi problemi, vlast osniva FK Torpedo (kasnije FK Sarajevo) i naređuje velikom broju fudbalera da napusti klub, zbog čega čak šestorica igrača prelazi u redove gradskog rivala, što je bio još jedan težak udarac za klub.
Sledeći važniji datum za navijače Željezničara sigurno je Stadion Grbavica, koji je otvoren 13. septembra 1953. godine, ali je klub u tom periodu veoma često igrao Drugu saveznu ligu, dok se konačno nije sve otvorilo za velike uspehe.
Najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji klub iz Sarajeva pravi u sezoni 1962/63 kada odmah iza Partizana i zagrebačkog Dinama zauzima treće mesto, koje mu donosi prvi izlaz u Evropu, odnosno takmičenje u tadašnjem Srednjoevropskom kupu.
Izbačen je iz tadašnjeg takmičenja jedan velikan kakav je zasigurno u to vreme bila Austrija iz Beča, ali su Sarajlije posle uzbudljivog dvomeča na kraju poražene u polufinalu Srednjoevropskog kupa od mađarskog MTK-a.
Dok su u ovom periodu igrane utakmice na popularnoj “Dolini ćupova”, stadion je pretrepeo velika oštećenja i bilo je jasno da mora da se sprovede rekonstrukcija, pa se klub 1968. godine preselio na Koševo gde će u narednih osam godina ispisati najlepše stranice svoje istorije.
Sigurno da će sezone 1971/72 zauvek ostati urezana zlatnim slovima u srca svih navijača popularnog “Želje”. U klubu se tih godina dosta radilo na podizanju morala ekipe i razvoju mladih talenata, koji su na kraju doneli prvu prvenstvenu titulu u istoriji kluba.
Pored osvajanja trofeja, klub je ponovo dobio izlaz u Evropu, ovoga puta u Kup sajamskih gradova, a tada su redom padali klubovi poput Briža, Bolonje i Sent Džonstona, ali opet ti Mađari. Pred sarajevskim velikanom se ponovo isprečila jedna mađarska ekipa ovoga puta Ferencvaroš je nakon jedanaesteraca prošao u polufinale tog takmičenja.
Osvajanja titule prvaka Jugoslavije omogućilo je Željezničaru nastup u Kupu evropskih šampiona, ali zbog teškog stanja u klubu odmah je usledilo ispadanje od Derbi Kauntija, koji je sa klupe predvodio legendarni Brajan Klaf.
Nakon toga su usledile ponovo teške godine za klub, dugogodišnji trener Milan Ribar je napustio klub, a brzo je došlo do pada na dno tabele i poslednju selidbu u niži rang jugoslovenskog fudbala u sezoni 1976/77.
Međutim, klub je kao i u prošlosti uspeo da se oporavi i samo jači uzidgne iz ovih teških vremena. Več 1981. usledio je drugi najveći uspeh u istoriji kluba, a to je bilo finale Kupa maršala Tita gde su poraženi od mostarskog Veleža sa 3:2.
Ovo je samo bio nagoveštaj onoga što će “Željo” napraviti u nadolazećim sezonama. Naime, sarajevski tim je u tada zvanično četvrtoj ligi u Evropi završio kao treći na tabeli, čime se plasirao u Kup UEFA.
Senzacionalne rezultate je napravila ekipa Željezničara u sezoni 1984/85, gde je redovm izbacilala bugarski Silven, švajcarski Sion, rumunsku Univerzitateu i sovjetski Dinamo, a onda opet ti Mađari.
Polufinale i dve mnogo važne utakmice protiv Videotona, nakon teškog poraza od 3:1 u Seherfehervaru usledio je meč u Sarajevu. “Željo” je imao prednost od 2:0 i sve je nagoveštavalo da će se plasirati u istorijsko finale za jugoslovenski fudbal, ali neopreznost je dovela do toga da Videoton smanji na 2:1 i ode u veliko finale na Real Madrid.
Klub u narednim godinama doživaljava novi pad, a potom dolazi do najtežeg trenutka u svojoj istoriji. Rat koji je tokom 90-ih godina zahvatio prostor bivše države imao je razoran uticaj na sva sportska udruženja pa tako i na Željezničar.
Stadion Grbavica se nalazio na prvoj liniji fronta i već u prvim mesecima rata je gotovo u potpunosti izgoreo. Zajedno sa drvenom zapadnom tribinom, plamen je progutao vrednu dokumentaciju kluba, a mnogobrojni trofeji i obiežja su zauvek nestali. Sačuvano je vrlo malo toga, uglavnom ono što se nalazilo po prostorijama koje su se nalazile u drugim delovima grada.
Jasno je bilo da je klub bio na ivici gašenja i top posle punih 70 godina postojanja. Ipak, zaljubljenika u fudbal nije nedostajalo ni u onim teškim vremenima pa su oni i bili najzaslužniji zašto je klub opstao.
Nakon sporazuma potpisanog u Dejtonu rat na prostoru BiH je završen, a trebalo je krenuti sa prvenstvom nove zemlje, gde je Željezničar naravno imao svoje mesto. Pošto je Sarajevo bilo jedan od gradova, koji je najviše stradao tokom 90-ih veliki broj igrača Željezničara je napustio zemlju i otišao u inostranstvo, tako da su u prvoj posleratnoj sezoni 1995/96 igrali gotovo sa juniorima.
Uz inicijativu stanovnika naselja Grbavica, igrača i funkcionera stadionu je barem približno vraćen stari sjaj. A tada u zemlji razrušenoj na svakoj osnovi je pokušano da se sva tri naroda (Srbi, Bošnjaci i Hrvati) spoje barem na fudbalskom terenu, ali i to je dugo odbijano najviše od predstavnika iz FS Republike Srpske.
Naredni veliki uspeh “Željo” pravi 1998. godine, kada u neverovatnim okolnostima postaje po prvi put šampion Bosne i Hercegovine u sistemu, koji nigde do tada nije viđen, naravno klubovi iz Republike Srpske su bojkotovali ovo takmičenje.
U 2001. i 2002. godini Željezničar osvaja dve vezane titule prvaka pod trenerskom palicom Amar Osima. Nakon evropskog poraza od Hartsa iz Škotske, Amar Osim napušta klupu Željezničara i odlazi u Japan.
Do 2009. godine Željezničar ne postiže uspehe, a klub se suočava sa strašnim finansijskim problemima. Ipak, nakon promene Upravnog odbora kluba, na klupu se vraća miljenik navijača Amar Osim i odmah u prvoj sezoni 2009/10. Željezničaru donosi titulu.
U sezoni 2010/11 Željezničar se plasirao na 3. poziciju u šampionatu BiH, a potom osvaja Kup BiH nakon pobeda od 1:0 na Grbavici i 0:3 na Bilinom Polju protiv Čelika iz Zenice. Svoju poslednju titulu sarajevski velikan osvaja 2013. godine ispred gradskog rivala Sarajeva.
Danas sto godina slavi klub, koji je mnogo puta do suza naterao svoje navijače. Ono što je sigurno jeste da “Ova lokomotiva nikada neće stati”!
Piše: Jovan Jovanović
Tifa mu pevao na uvce, a sad je pronađen mrtav u svom stanu: Tri dana nisu znali gde je! (VIDEO)
Komentari (0)