Oberstdorf, Garmiš–Partenkirhen, Inzbruk i Bišofshofen – četiri novogodišnje skakaonice koje svet čeka cele godine.
S obzirom na to da svi već uveliko pišu o statistici, rezultatima, ovogodišnjim dostignućima mladih skakača pred takmičenje koje počinje kvalifikacijama za Oberstdorf danas popodne, mi smo se odlučili na malo drugačiji pristup. Mi ćemo vas podsetiti najvećih “budala” u istoriji ovog sporta, bar po našem izboru.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Sven Hanavald
Posle grandioznog uspeha, osvajanja sve četiri novogodišnje skakaonice, po čemu je bio prvi u istoriji 2002. godine, imao je najbolju sezonu u karijeri, sa najviše podijuma i čak osam prvih mesta, što individualnih, što ekipnih.
Nažalost, Nemac je postavio sebi previsoka očekivanja pa ga je svaki kiks sve više doticao. Forma je počela da pada, težnje su ostale iste, pa je samim tim i zadovoljstvo svojim učinkom bilo sve slabije i slabije. U 2004. godini, Sven je postao samo obris onoga što je bio pre manje od 20 meseci, pa je upao u depresiju. Zbog toga se zauvek povukao iz profesionalnog sporta i slomio srca brojnim fanovima. Više nije mogao da podnese pritisak, bilo je to previše za njega.
Nakon brojnih psihoterapija, vratio se mirnom životu u Nemačkoj, pa je u svom rodnom gradiću upoznao svoju sadašnju suprugu Mariju Terezu Miler. U to vreme Sven se amaterski posvetio jednom drugom sportu, posvetio se fudbalu. Zaigrao je u sedmom rangu za tim koji se zove TSV Burgau, sa kojim je potpisao i dvogodišnji ugovor.
„Kada sam završio karijeru, neko vreme sam sanjao kako skačem daleko, ali u trenutku kada treba da se dočekam, probudim se. Sada mi se to više ne dešava. Kada sam otišao iz Berlina u Burgau kod roditelja, jedan prijatelj me odveo na fudbal i shvatio sam koliko je to zabavan sport. Zanimljivo je kada morate da zavisite od drugih, a ne samo od sebe“, otvorio je pre par godinu dušu legendarni skakač.
Posle kratkotrajne fudbalske karijere kratko i neuspešno se bavio motosportom, ali se i dalje ni u čemu nije u potpunosti pronašao, od kada je sišao sa skija. Bilo kako bilo, njegova skakačka karijera je trajala samo do tridesete godine, tako da smo ostali uskraćeni za još mnogo fantastičnih skokova i letova od strane jedinog čoveka koji je osvojio sve četiri skakaonice na istoj novogodišnjoj turneji.
Mati Nikenen
Ne možemo da tvrdimo ko je od ovog društva odabranih najveći “ludak”, ali legendarni Finac je definitivno u samom vrhu liste. Dok je na skijama bio tipični, stereotipni hladni Skandinavac, koji je osvojio devet medalja na svetskim kupovima i pet na Olimpijskim igrama, u privatnom životu je bio sušta suprotnost. Čak i tokom, a pogotovo nakon završetka karijere, napravio je mnoštvo incidenata za koje ne bi bio dovoljan ni još jedan poseban tekst. Tuče, razbijanje prozora golim rukama, hapšenja, intervjui u potpuno pijanom stanju… Čak je nekoliko puta oteran sa takmičenja zbog alkoholizma poput Novogodišnje turneje Četiri skakaonice 1987. godine.
Ipak, najtamniji trenuci njegovog života desili su se 2004. i 2009. godine kada je nožem izbo prijatelja, a potom i suprugu Mervi. Šest puta se ženio (dva puta sa Mervi koja je tačno 15 puta zatražila razvod braka zbog zlostavljanja), a u trećem braku koji je trajao od 1996. do 1998. godine je uzeo ženino prezime Panala.
Početkom devedestih godina je bankrotirao, a pokušao se snaći na sve moguće načine – čak je radio i na hotlineu i kao striper u kazinu. Umro je 2019. godine.
Edi Orao
Kao dete Majkl Edvards, svima poznatiji kao Edi Orao, bezuspešno se oprobao u brojnim sportovima. Iako je bio izrazito loš kao sportista, njegova jedina želja je bila da ode na Olimpijske igre. Posle neuspeha da 1984. godine uđe u britanski nacionalni skijaški tim, Edi je rešio da se oproba u ski skokovima. Do tada Velika Britanija nije imala svoje predstavnike u ovoj olimpijskoj disciplini, te je Edvardsu bilo lakše da postavi nacionalni rekord jer nije imao nikakvu konkurenciju. Prilikom kvalifikacija 1987. godine, Edi Orao zauzeo je 55. mesto u svetu i time uspeo da se kvalifikuje na Zimske olimpijske igre u Kalgariju.
Svoje pripreme za Igre Edi je sam finansirao, jer nije kao ostali sportisti imao sponzore. Bio je nepoznat javnosti, a sponzori nisu bili zainteresovani za njega zbog nesvakidašnjeg izgleda i nedostatka talenta. Tokom treniranja Edi je koristio opremu Čaka Berghorna, jer zbog svoje finansijske situacije nije bio u mogućnosti sebi da je omogući. Kako su mu čizme bile velike, morao je da nosi šest pari čarapa da bi ih popunio. Edi je razbio stereotipni izgled sportista. Imao je 10 kilograma više od najtežeg takmičara, što nije bilo poželjno za skijaše. Takođe, imao je problem i sa vidom. Nosio je naočare za daljinu, koje bi se usled niskih temperatura zamaglile i tako mu onemogućavale da vidi tokom skakanja.
Na Olimpijskim igrama u Kalgariju takmičari Edija nisu smatrali pretnjom. Takmičio se i na kratkoj i na dugoj skakaonici. Na obe je bio poslednji. Ipak, postavio je državni rekord od 73,5 metara. Na veliko iznenađenje ostalih takmičara i organizatora, publika ga je obožavala. Njegova ličnost i upornost gotovo sve ih je oduševila. Niko od ostalih takmičara nije imao takvu podršku. Prilikom svakog njegovog skoka, koliko god on loš bio, dobijao je snažne ovacije gledalaca, a po povratku u Veliku Britaniju, na aerodromu ga je dočekalo 10.000 ljudi.
Poznato je da je predsednik organizacionog komiteta Frenk King na završnoj ceremoniji rekao: „Na ovim igrama, neki takmičari su osvojili zlato, neki su postavili rekorde, a neki od vas su leteli kao orlovi”, tako upućujući na Edija.
Ubrzo nakon završetka ovih igara, došlo je do promena pravila za kvalifikaciju na Olimpijske igre. Potencijalni takmičari morali su da učestvuju u internacionalnim događajima i da im 30 odsto plasmana bude među 50 takmičara. Upravo zbog ovog pravila, koje mnogi nazivaju Edi Orao pravilo, Edvards nikada više nije uspeo da se kvalifikuje za Olimpijske igre, iako je uporno pokušavao.
Uprkos tome što se više nije takmičio na Igrama, Edi Orao postao je medijska senzacija i dobijao je više pažnje od sportista koji su zabeležili značajne rezultate u to vreme. Ljudi su ga obožavali bez obzira na njegove katastrofalne rezultate. Postao je sportska legenda.
Andreas Goldberger
Skoro celu deceniju 1990-ih, Goldberger je bio omiljeni sportista u Austriji. Malo mu je falilo da počne da skače i za Jugoslaviju pred zimske Olimpijske igre u Naganu za Jugoslaviju, ali nije na vreme dobio pasoš, pa je izvisio, pošto je tada već bio ispao iz konkurencije za tim Austrije.
Profesionalnu karijeru je počeo kao 15-godišnjak. Dugo je kucao na vrata, a prva pobeda je došla u Inzbruku 3. januara 1993, na legendarnom Bergizlu, koji će vremenom postati njegova omiljena skakaonica. Čak i kada je gubio, gubio je sa stilom. Te godine u Falunu, na Svetskom prvenstvu je osvojio srebro na 90-metarskoj skakaonici i bronzu na 120-metarskoj skakaonici i u timskom takmičenju. Na kraju sezone, osvojio je veliki kristalni globus kao najbolji u Svetskom kupu.
Ostvario je 20 pobeda u karijeri, ali ispostaviće se da je ta dvadeseta u Svetskom kupu, ostvarena u Harahovu 9. marta 1996. bila i poslednja. Teret ogromne slave, status nacionalnog heroja, bio je previše za njega. Odao se alkoholu ali i lakšim i neretko težim drogama. Na skakačkoj mapi ga nije bilo više nigde. Uspeo je da osvoji još jednu bronzu, na SP u Trondhajmu 1996, ali je posle toga je tonuo sve dublje. Osećao se usamljenim i neshvaćenim.
Frustracije su se samo nastavile. Pred ZOI u Naganu, nije bio u konkurenciji za tim Austrije, pa umalo nije uzeo jugoslovensko državljanstvo i skakao za nas. Ipak, pasoš nije sređen na vreme, pa je ostao Austrijanac. Činilo se da je to Goldijev tužan kraj i da će se vratiti pravo u austrijsku divljinu i anonimnost, odakle je i došao. Ali, onda pravo niotkuda, 2001. osvaja zlato na SP u Lahtiju sa reprezentacijom i još jednu bronzu na velikoj skakaonici.
Na Planici, pravi let od 225 metara, koji je dugo ostao svetski rekord, a 2004. osvojio je i bronzu na SP u ski letovima kao član austrijskog tima. Tada, sa 29 godina, tri Svetska kup, dve Novogodišnje turneje i bezbroj drugih medalja, stvarno je bio kraj.
Sada izlečen, miran, porodičan čovek, naravno, uvek dobro raspoložen i idalje zlatokos, Andreas Goldberger, koji, kako god uzmete, nikada neće biti zaboravljen, radi kao ambasador dobre volje i stručni konsultant pri prenosima takmičenja ski skokova na austrijskom ORF-u.
A sada, kad smo vas već podsetili na sve ove legende, vreme je da se zavalimo i svi zajedno ispratimo novogodišnju turneju “Četiri skakaonice”, koja, kao što smo vam već napisali, počinje ove predvečeri kvalifikacijama u Oberstdorfu oko 16 časova po centralnoevropskom vremenu.
Piše: Aleksa Radosavljević
Uhapšen zet Nataše Bekvalac: Jesenas su ga izboli, sada se opirao hapšenju! (VIDEO)
Komentari (0)