Karlos Ruis Safon je napisao serijal “Groblje izgubljenih knjiga”, ali njegove knjige se nikada neće naći na jednom takvom mestu. Ruis Safon je najbolji španski pisac 21. veka, kažu kritičari, a ljubitelji književnosti se potpuno slažu.
Preminuo Karlos Ruis Safon: Tvorac čuvene “Senke vetra” izgubio borbu sa opakom bolešću
Stvorio je svet koji opisuje najveće ljudske muke, zla, najzanimljivije avanture, ali na izuzetno neobičan način. Ne postoji ni jedan drugi savremeni književnik koji je stvorio takav svet koji pruža topao zagrljaj onome ko ga čita. Njegova ljubav ka umetnosti, ka životu zrači sa svake stranice njegovih knjiga i potpuno je bio u pravu kada je zabeležio rečenicu: “Knjige su ogledala: U njima vidiš ono što već imaš u sebi”.
Odlučio je da prikazuje svetliju stranu života, da da nadu ljudima koje čitaju knjige. Takođe, malo pisaca, poput Ruisa Safona, podstiče čitaoce da čitaju i knjige drugih autora, da razvijaju ljubav ka čitanju. Smatrao je da u pričama nije najbitnije ono što mi mislimo da je bitno, već način na koje su naše misli izražene i da li se drugi pronalaze u njima.
Imamo utisak da u ovom odeljku romana “Zatočenik nebesa” upisuje zapravo sebe:
“Te večeri, niko ga nije sprečio da ode, niti se iko oprostio od njega. Pošao je, još jedan među nevidljivima, prema ulicama Barselone koja je mirisala na elektricitet. U daljini je video tornjeve ”Sagrada familije” nasukane u prekrivaču crvenih oblaka koji su pretili biblijskim potopom i nastavio da hoda. Koraci su ga odveli do autobuske stanice u Ulici Trafalgar. U džepovima kaputa koji mu je poklonio Armando pronašao je novac. Kupio je kartu s najdužom vožnjom koju je našao i proveo noć u autobusu na pustim putevima pod kišom. Sledećeg dana je učinio isto i tako je, posle nekoliko dana putovanja vozom, peške i autobusom, u ponoć stigao tamo gde ulice nisu imale ime ni kuće broj i gde ga ništa i niko nisu podsećali ni na šta. Imao je stotinu zanimanja i nijednog prijatelja. Zarađivao je pare koje je trošio. Čitao je knjige o svetu u koje više nije verovao. Počinjao je da piše pisma koja nikad nije znao da završi. Živeo je protiv sećanja i griže savesti. Više nego jednom ispeo se na most ili ivicu provalije i mirno gledao u ambis. U poslednjem trenutku uvek mu se vraćalo sećanje na ono obećanje i pogled Zatočenika nebesa.”
U svojoj “Senci vetra” je napisao: “Svaka knjiga, svaki tom koji vidite – ima dušu. Tu je duša osobe koja ju je napisala kao i duše onih koji su je pročitale i proživele. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača. Na ovom mestu, knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek. Čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog novog čitaoca, nekog novog duha”, tako da Safon nastavlja da živi u svakom primerku svoje knjige koja obraduje nekoga.
N.T.
Komentari (0)