Niste radili ništa naročito teško. Nije bilo velikih problema, svađa ni važnih odluka. Samo ste proveli nekoliko sati među ljudima – malo razgovora sa kolegama, nekoliko susreta, ručak u društvu, poneko “Kako si?”, “Šta ima novo?” i gomila sasvim običnih rečenica.
A onda stignete kući i osećate se kao da više nemate energije ni za jedan razgovor.
Takav umor lako je otpisati kao introvertnost, nedruštvenost ili preterivanje. Međutim, čak i sasvim običan razgovor zahteva od mozga neprekidno praćenje jezika, tona glasa, izraza lica, trenutka kada treba da govorimo i načina na koji druga osoba reaguje.
Small talk možda deluje beznačajno. Za mozak to ipak nije period u kojem se ništa ne događa.
Dok pričate o vremenu, mozak ne prati samo reči
Razgovor licem u lice odvija se neverovatno brzo.
Dok jedna osoba govori, druga ne čeka jednostavno da završi. Ona već obrađuje ono što čuje, pokušava da razume značenje, prati izraz lica i ton, procenjuje kada će sagovornik završiti i priprema sopstveni odgovor.
Uz to treba voditi računa o društvenom kontekstu.
Da li je komentar bio šala? Da li osoba zaista želi odgovor ili samo ljubazno pita? Da li previše pričam? Da li je sada red na mene? Da li treba promeniti temu?
Većinu toga radimo gotovo automatski, zbog čega ne osećamo da rešavamo desetine malih zadataka.
Ali automatski ne znači da je potpuno bez napora.
Posebno je zahtevno stalno “čitati prostoriju”
Neki ljudi tokom društvenih situacija mnogo intenzivnije prate signale drugih.
Primećuju promenu tona, pogled, kratku pauzu, nečije povlačenje iz razgovora ili trenutak kada je drugoj osobi neprijatno.
Ako ste skloni tome da neprestano proveravate kako razgovor protiče i kako vas drugi doživljavaju, druženje može zahtevati još više mentalne pažnje.
To ne mora da znači da imate problem sa ljudima.
Naprotiv, možete biti veoma društveni, komunikativni i uživati u razgovoru, a ipak posle nekoliko sati želeti tišinu.
Small talk nekima može biti naporniji od ozbiljnog razgovora
Zvuči paradoksalno, ali dug razgovor sa bliskom osobom nekome može biti manje iscrpljujući od sat vremena površnih razgovora sa deset ljudi.
Razlog nije nužno tema.
Sa osobom koju dobro poznajemo manje energije trošimo na procenjivanje situacije. Znamo njen humor, način govora, šta možemo da kažemo bez dodatnog objašnjavanja i koliko tišine je prihvatljivo.
U novom društvu pravila tek otkrivamo.
Zato niz kratkih razgovora na poslovnom događaju, velikom porodičnom okupljanju ili konferenciji može da ostavi osećaj većeg umora nego nekoliko sati provednih sa najboljom prijateljicom.
Introverti nisu jedini kojima je potreban mir
Introverzija se često svodi na karikaturu prema kojoj introverti “ne vole ljude”, a ekstroverti bi mogli da razgovaraju od jutra do mraka.
Stvarnost je mnogo složenija.
Osobine ličnosti mogu uticati na to koliko neko traži i podnosi socijalnu stimulaciju, ali svako ima ograničene kapacitete pažnje i samokontrole.
Umor mogu dodatno pojačati buka, gužva, mnogo novih lica, potreba da ostavimo dobar utisak, poslovna hijerarhija ili činjenica da istovremeno pratimo nekoliko razgovora.
Zato se i izrazito društvena osoba može vratiti sa događaja potpuno iscrpljena.
Još je napornije kada stalno kontrolišemo sebe
“Nemoj da upadaš u reč.”
“Seti se njenog imena.”
“Nemoj previše da pričaš o sebi.”
“Nasmej se.”
“Pitaj nešto.”
“Nemoj da gledaš telefon.”
Ako vam kroz glavu tokom druženja prolazi čitav unutrašnji pravilnik ponašanja, jasno je zašto na kraju dana možete imati osećaj da ste radili.
Posebno naporne mogu biti situacije u kojima moramo da prikrivamo ono što stvarno osećamo i prikazujemo emociju koja se od nas očekuje – na primer ljubaznost prema neprijatnom klijentu ili vedrinu kada smo pod stresom.
Takav emocionalni rad dobro je poznat ljudima čiji posao podrazumeva intenzivan kontakt sa drugima.
Zato posle druženja ponekad želimo samo tišinu
Potreba da po dolasku kući ne razgovarate ni sa kim ne mora biti znak da vam druženje nije prijalo.
Možda vam samo treba period sa manje stimulacije.
Nekome će prijati šetnja, drugome tuširanje, muzika, knjiga ili pola sata u kojem niko ništa ne pita.
Nema potrebe ni da svaki slobodan trenutak popunjavamo novom stimulacijom sa telefona. Ako je mozak nekoliko sati neprekidno obrađivao ljude, glasove i informacije, još deset paralelnih sadržaja možda nije ono što mu je potrebno.
Ali nemojmo svaki umor proglašavati posledicom small talka
Ako ste konstantno iscrpljeni bez obzira na to koliko ste se družili, ako umor traje nedeljama ili značajno utiče na svakodnevno funkcionisanje, uzrok može biti sasvim drugačiji i nije dobro automatski ga pripisati karakteru ili društvenim situacijama.
Ali ako se obrazac ponavlja baš posle dana ispunjenog ljudima i razgovorima, sasvim je moguće da vam je jednostavno potrebno vreme da se ponovo “napunite”.
Jer razgovor koji spolja izgleda kao pet minuta ćaskanja uz kafu nije samo razmena nekoliko rečenica.
Dok govorimo, čitamo lice, slušamo ton, biramo reči, čekamo svoj red, predviđamo reakciju i prilagođavamo sopstveno ponašanje – često sve u isto vreme.
Zato možete voleti ljude, odlično se provesti i ipak na kraju dana imati samo jednu želju.
Da neko vreme niko ništa ne kaže.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)