Jedan od najboljih fudbalera koje ovaj prostor podario fudbalskom svetu preminuo je danas u 53. godini života.
O životu Siniše Mihajlovića sigurno će biti pisane knjige, a možda i snimani filmovi, a mi se sada prisećamo njegove ispovesti u intervjuu datom “Gazeti”.
Jedan od prvih stvari o kojima je pričao bio je njegov otac.
– Mislim na njega svaki dan. Želeo bih da može da vidi kako su porasli njegove unuke i unuci. Kada se priča o snovima ja ne sanjam da osvojim Ligu šampiona, ili skudeto. Moj san je neostvariv. Ja bih da zagrlim mog oca! Bio je vozač kamiona, umro je sa 69 godina od raka pluća. Kada je umro, nisam bio s njim. Tokom rata preklinjao sam ga da dođe kod mene u Italiju, ali je želeo da ostane u svojoj zemlji.
Najveća podrška u životu svakog čoveka je majka.
– Moja mama me i dalje gleda istim očima kao kada sam bio dete. Ona ne govori italijanski, moja deca ne znaju najbolje srpski. Ali svaki put kad nas poseti u Rimu, vidim kako ih gleda i shvatim da ljubav nema potrebe za rečima.
Dao je opšti osvrt na svoj život.
– Osedeo sam, kosa mi se proredila. Nekad osećam energiju čoveka koji ima 20 godina manje, a nekad mi se čini da imam 150 godina zbog svega što sam proživeo. Mladost u Srbiji, karijera, Italija, gradovi, šestoro dece, siromaštvo, uspesi, blagostanje. Ali i dva rata, rane, suze… Danas kada gledam unazad mogu da kažem: Siniša, koliko si života živeo.
Nezaobilazna tema je bila njegovo poreklo i osećaj pripadnosti srpskom narodu.
– Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Ali znam da priznam greške, da tražim izvinjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju me za tvrdog čoveka, to je istina. I bolje je da me ne provociraju. Ali i čovek sa mu… ima može da bude dirnut.
Bolna tema bilo je izgubljeno dete.
– Pre samo nešto više od godinu dana Arijana i ja smo čekali još jedno dete. Nažalost, trudnoća je stopirana. Imati dete sa 50 godina je slično početku, osetiš se ponovo mladim. Moja žena pati zbog toga, znam, vidim. U bolu, vidim da smo možda imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bio izazov vremena.
Utakmica koje se rado seća.
– To je bila prva utakmica posle rata između dve reprezentacije u Zagrebu. Izborili smo plasman na Evropsko prvenstvo. Meč se završio 2:2 a ja sam asistirao kod oba gola. Novine u Srbiji su mi dale 10.
Teški i bolni momenat bio je rat na prostoru bivše Jugoslavije.
– Svi ratovi su odvratni, ali bratoubilaštvo koje smo mi proživeli u bivšoj Jugoslaviji je najgore što se može dogoditi. Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pada, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom. Moj ujak, Hrvat i brat moje majke, hteo je da ubije mog oca Srbina rečima “Zaklaću te kao svinju”. Našao ga je Arkan, trebalo je da ga ubiju, ali onda su mu pronašli broj mog telefona u mobilnom i to mu je spasilo život.
Voljeni grad se nikad ne zaboravlja, pa je tako i sa njegovim Vukovarom.
– Rođen sam u Vukovaru, koji je za mene bio najlepši grad na svetu. Zatim je postao simbol rata. Vratio sam se dve godine kasnije, posle 25 godina. Poslednji put je bio tokom rata 1991. godine. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Nisam mogao da se orijentišem. Samo skeleti zgrada, nagomilani za stvaranje rovova. Ptice nisu letele, nije bilo pasa. Grad duhova. Sećam se izgleda dva desetogodišnja dečaka koji su uzeli svoje mitraljeze. Imali su muške oči u telima dece. Tužne oči koje su već videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao ko sam. Često mislim na to dete, da znam šta mu se desilo. Ako ga rat nije oduzeo, danas je muškarac, možda ima ženu i decu. Nadam se da su te oči koje su odrasle prerano, ponovo odrasle i okrile malo svetla.
BONUS VIDEO:
Premijerka Italije se oprašta od Siniše Mihajlovića: “Pokazali ste da imate veliko srce”
Komentari (0)