Kada vide odžačara, ljudi se spontano hvataju za dugme jer im, prema narodnom verovanju, on donosi sreću. Međutim, kada nalete na neustrašivu Jasminu Dinić (50) u crnoj uniformi, sa kapom na glavi i četkom preko ramena, Beograđani se hvataju za glavu i trljaju oči ne verujući šta vide pred sobom.
Ekipa Objektiva „uhvatila” je jedinu dimničarku u srpskoj prestonici kako sa suprugom Radovanom na jednoj stambenoj zgradi čisti dimnjake.
– Grejna sezona samo što nije počela, a dosta ljudi još uvek nije očistilo svoje dimnjake. Sve je manje dimničara, a potrebe su sve veće. Ovo je sada zadnji voz za čišćenje. Po pravilu, po završetku grejne sezone, u aprilu ili maju, treba da se krene sa čišćenjem. Najviše nam se javljaju stambene zajednice koje hoće da provere svoje dimnjake jer nisu dirani po dvadeset godina.
MNOGI SE ČUDE
Kako Jasmina priča, posla ima preko glave, ali nema ko da ga radi.
– Svi bi da budu IT stručnjaci. Nažalost, gase se zanati, a budućnost, zarada i lep život leži upravo u zanatima. Neće ljudi da budu prljavi. Meni se čude i dan-danas, govore mi: „Jao kako to možeš?” Međutim, na posao gledam kao na putovanje, jer na ovaj način upoznajem različite ljude. Iako je uglavnom u cokulama i kožnim rukavicama, Jasmina, kao i svaka druga žena, voli da oblači haljine, lakira nokte, a stiže i da sprema ručak.
– Ćerke je, dok su bile mlađe, bilo pomalo stid jer je njihova mama odžačarka. Majke njihovih drugarica su uglavnom domaćice ili rade za nekim šalterom. Njima je moj posao bio čudan. Sad kad su starije, ponosne su na mene jer su dobile sve što su poželele od ovog posla. I podigli smo ih i školovali, obezbedili im dobar život.
LJUBAV MEĐU DIMNJACIMA
Jasmina i Radovan su se upoznali u jednoj firmi koja se bavi čišćenjem dimnjaka, a pre dvanaest godina rešili su da se upuste u sopstveni biznis.
– Ja sam iz Prištine i 1995. godine sam došla u Beograd s namerom da se zaposlim u Gradskom saobraćajnom preduzeću, pošto sam imala završenu saobraćajnu školu. Međutim, nisu me primili. Sada mi je i drago, jer možda ne bih imala svoju firmu. Konkurisala sam za dimničara, iako nisam imala predstavu o tome. Tako sam sasvim slučajno ovde ostala, upoznala Radovana i udala se u Zemun. I evo, već 26 godina se bavim ovim poslom. U mojoj familiji niko ovo nije radio, pa je svima bilo čudno. Dok posao privode kraju, gazdarica Jasmina kaže da su tokom svih ovih godina nailazili na različite, pomalo smešne situacije.
– Ovo je zahtevan posao i ne može svako da ga radi. Ljudi se dovijaju, ako im je skupo da plate ili ne mogu da dođu do dimničara, probaju sami da očiste dimnjak, ali nije to to. Mi smo organizovali posao onako kako nama odgovara. Suprug i ja idemo zajedno na teren, odlično funkcionišemo i on mi je najveća podrška u životu. Uvek mora dvoje da bude na terenu, jedan dimničar ne može da završi posao. A kakav je zapravo posao dimničara i koliko je naporan i opasan, objašnjava nam Jasmina dok nam pokazuje sav potreban alat.
– Najosnovniji je štoser, čelična sajla duga otprilike 11,5 metara, i to mora da ima svaki odžačar. Tu su i četka, dimničarski ključ za vratanca i baterijska rampa. Krovovi nisu bezbedni, kad je nagib veći od 45 stepeni, tada se ne penje na krov.
POLA ODŽAČARA SE PENZIONISALO
Koliko zapravo ima malo dimničara, pokazuje podatak da je njih pedeset izašlo iz struke.
– U Beogradu nas je bilo oko sto, a sada nas ima pedeset. Na intervenciju se čeka u proseku oko tri nedelje jer je baš gužva.
Piše: Sanja Radovanović
OVU I DRUGE AKTUELNE PRIČE PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 11. OKTOBAR
BONUS VIDEO:
Komentari (0)