Miris kandila se širi hladnim manastirskim konakom, uz tiho pucketanje sveće koja gori i toplinu mati Atnonine koja nas prima u svoj zagrljaj uoči Vaskrsa u manastiru Petkovica na Fruškoj gori dok nam priča kako joj se život promenio iz korena. Naime, ona je prvo postala šef jedne firme, a potom dala otkaz da bi se zamonašila.
Došavši u Beograd, grad koji je, kako kaže, izgledao kao mašina koja će vas ili osposobiti za život ili u potpunosti uništiti, mati Antonina je tražila istinu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Tragala sam za istinom, pa sam dosta čitala. Na kraju sam shvatila da je književnost pogrešna umetnost zato što mnogo proizilazi iz mašte, a da je maštanje đavolja pozornica. Kroz tu književnost govorilo se da čovek nije živ ako nije ostrašćen i ako nije poročan jer kakav ti je to život da si ti čist. Stres od razvoda roditelja probudio je u meni nešto pritajeno, umetničko, pa sam u desetoj godini počela da pišem pesme i pripovetke i na taj način sam izražavala šta osećam i sada ponekad napišem stih. Uporedo sa četvrtom godinom ekonomske škole završila je i privatnu školu, zahvaljujući kojoj je stekla znanje iz slepog kucanja.
– Slepo kucanje mi je mnogo značilo kada sam se zaposlila u građevinskoj firmi koja je imala čak 7.500 zaposlenih. Trebalo je uneti toliku dokumentaciju za samo tri dana, a ja sam to uspevala jer sam brzo kucala brojke. Mesec dana pre nego što sam otišla u manastir, povećali su mi platu i postavili me za šefa. Prihvatila sam, iako sam znala da ću se zamonašiti. Ipak, zahvalila sam se na svemu i napisala da odlazim iz ličnih razloga. Moja šefica je predosetila zbog čega odlazim jer sam počela drugačije da se hranim. Pitala me jesam li dobro, da li sam u sekti.
VELIKI IZAZOV
Užasnuta Beogradom, u kom je, kako nam priča, svako stojao na nečijim ramenima i probijao se kako je umeo, ne pitajući za cenu, mati Antonina se ubrzo zamonašila.
– Svaki čovek uči kroz život jer ako uči samo kroz školu, teško ćemo poznati Boga. Učenje kroz život ti daje priliku da u velikom dijapazonu sagledaš sa svih aspekata život i onda iz te širine počneš da postavljaš pitanje ko si, šta si, zašto si došao na zemlju, kuda ideš i kakav ti je zadatak. Sve ono što je Hristos rekao je istina, on je istina i danas je živ. Gospod kad hoće da idemo za njim, to nikada neće silom uraditi. Moja inicijativa je bila da sretnem Hrista, odbacivala sam svet koji počiva na lažima, obmanama, smicalicama. Bog mi je postavljao izazove, a ja sam ih savladavala ne znajući da me priprema za duhovni život. Dve godine sam odlazila kod oca Tadeja na ispovest. Jednom mi je rekao: “To što ti tražiš na Zemlji nema, to je na nebu”. Tražeći istinu, tražila sam i ljubav jer ako sam u stanju da dajem poverenje i ljubav, zašto se meni ne vraća? Posle devet godina provedenih u fruškogorskom manastiru Grgeteg, mati Antonina dobila je poziv da pređe u Petkovicu.
– Kada sam tog 7. juna 2001. godine videla crkvu u šiblju i korovu, bez prozora, u kojoj su ptice kljucale po freskama, obratila sam se Svetoj Petki i osetila sam dubok zov da nešto treba da učinim. Ta crkva nikada nije rušena iako su je obilazili okupatori. Za vreme Turaka, iguman Akakije platio je da Turci ne nose kamenje od crkve, pa su odustali od rušenja. Otišla sam u prošlost gledajući Petkovicu kakva mora da je nekad bila i zahvaljujući tom osećaju, odlučila sam da prihvatim taj monaški izazov da obnovimo Petkovicu svim silama, a Bog će pomoći. Tako je i bilo. Sestre iz Beograda i Novog Sada obnovile su oltar posle samo dva meseca, a potom su započinjani dalji radovi na manastiru.
– Shvatila sam da bez struje nećemo moći ni freske obnavljati, niti će moći da se čitaju molitve, a potreban je i frižider za čuvanje hrane jer smo udaljeni od grada. Nije bilo ni puta. Kada sam rekla vladici Vasiliju da su nam potrebni put, struja i voda, bio je glasan: “Znate li koliko to košta?”. Rekla sam mu: “Kad bih ja razmišljala koliko to košta, ne bih mogla Petkovicu da prihvatim”. Braća i sestre su dolazili, sekli smo šiblje, oko Petkovice se naprosto razdanjivalo. Došlo je Sunce i ona je izvirila iz šiblja. Pisali smo vojsci tadašnje SRJ, koja nam je pomogla. To je bila istorija, dve vojske na istom zadatku – vojska monaška i vojska SRJ. Neverovatno.
Ostatak ove i druge aktuelne vesti pročitajte u štampanom izdanju Objektiva za 23., 24. i 25. maj.
Piše: Sanja Radovanović
BONUS VIDEO:
Komentari (0)