Da nije bilo te proklete korone, Miloš Vasić i Martin Mačković bi imali daleko veće šanse da se vrate iz Tokija sa medaljom oko vrata. Nažalost, nesrećne okolnosti su uticale da sa gorčinom napuste glavni grad Japana. Nova priča Ružice Karajović Ibročić sa Olimpijskih igara govori o onim danima kada život pokaže onu svoju okrutnu stranu.
“Zašto sve ovo pominjem? Zato što u sadašnjoj reprezentaciji Amerike, ali i u još nekim, ima dosta aktuelnih i bivših studenata sa kojima su veslali ili veslaju naši veslači koji studiraju u Americi. Jedan od njih je član posade Danskog dvojca, osvajača bronze pre nešto više od 10 sati. I sve bi to bilo u redu da ta posada ove godine nije svaki put, u međusobnom okršaju, gubila od naših momaka; da se ta posada nije pojavila niotkuda; i da štroker te posade nije Martinov najbolji drugar sa Berklija. Zajedno su njih dvojica doveslala do zlata na Prvenstvu Amerike za studente (IRA), četiri godine su delili školske i sportske muke, putovali na regate, studirali, takmičili se, uglavnom pobeđivali… I jeste Joakim bio fenomenalan danas, iskoristio priliku života, prigrlio medalju i ispunio dečački san. Teško je Martinu da se sa tim pomiri, posebno nakon bronze u aprilu na Evropskom prvenstvu u Varezeu, iza posada Hrvatske i Italije, i pobede u maju na Svetskom kupu u Lucernu, i to ispred iste posade Italije i Rumunije, pre samo nešto više od tri meseca. Sve je ukazivalo na medalju, a izneverena očekivanja znaju nesnosno da bole. I, nije da Joakim nije zaslužio olimpijsku medalju, ali ne pre Miloša i Martina.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Nisu samo naši momci ličnim razočarenjem završili nastup na Olimpijskim igrama. Svetski šampioni u skifovima, Nemac Oliver Zajdler i Irkinja Sanita Puspur, nisu uspeli da se kvalifikuju u A finale, u prvih šest, i tako sebi obezbede priliku da se bore za olimpijsku medalju. Veslači Velike Britanije u dva finalna dana čak pet puta osvajaju četvrto mesto. Iako po obimu mnogo manje takmičenje od svetskih prvenstava, regata Olimpijskih Igara nešto je posebno i neobjašnjivo. Svi su favoriti i niko nije, malo je izvesnih trka, lako osvojenih medalja, ali je puno preokreta, izmenađenja i razočarenja. Četiri godine se sanja san koji se zaršava na podijumu, sa ili bez himne, sa zastavom u rukama i medaljom oko vrata. Treba zaspati noćas.
A mi, sudije, polako pakujemo kofere, sumiramo utiske, diskutujemo o situacijama koje su nam se desile, borimo se sa televizijskim katamaranom, pojasom za spasavanje ispod sakoa, preosetljivim startnim sistemom i bukom aviona na startu, nejednakim čarapama, ponekim kršenjem pravca kretanja, čepovima koji se ne daju otvoriti, italijanskim timom koji nikako da ispoštuje da na pontonu ekipu sme da prati samo jedna osoba… Čak su i kolege iz tradicionalno ,,uštogljenijih“ zemalja digle ruke od opominjanja. Ti Italijani su toliko tempreramentni i emotivni u trenucima praćenja posada na vodu da niko nema srca, pa ni strah od kršenja pravila ponašanja zbog Kovida, da ih opominje i sklanja. Oni pored čamca čuče, sede, mašu, grle… Sve je bučno i natopljeno teškom emocijom. Pitanje života i smrti, ni manje ni više.
I među nama ima razočaranih, ipak je većina bivših veslača i to nam je nekako u krvi. Nisu svi dobili priliku da startuju, poravnavaju, budu ,,in charge“, tj. odgovorni u kontrolnoj komisiji ili finišu. Nisam jedna od njih! Naprotiv, svoje dragoceno iskustvo najradije ni sa kim ne bih menjala, zahvalna na svom ukazanom poverenju predsednika žirija, Partiku Rambou, zahvalna na svakom zadatku koji sam dobila, zahvalna divnim ljudima koji su ovo nemerljivo i jedinstveno iskustvo upotpunili svojim prisustvom: najdražoj Manoli, Prestonu, Ajmenu, Tomislavu, Tabati, Gregu, Bilu, Mari-Lorans, Rolfu… i posebno mojoj naumornoj Ani, jačoj od sunca, toplote, megafona, neposlušnih veslača, vozača koji ne govore engleski; glavnom hakeru i konsultantu za sva onlajn popunjavanja, master majndu naših naručivanja i kupovina kada realno ne postoje, Ani kojoj ništa nije teško, dok to ne postane.
Ne pozdravljam se sa Tokijom, ne dok ne saznamo ko je najbolji skifista i skifistkinja, a ko je pripremio najmudriju taktiku u osmercu”.
Piše: Ružica Karajović Ibročić
Bonus video:
Komentari (0)