Velika većina naučnika širom sveta odavno je odbacila teoriju o postojanju reinkarnacije, odnosno selidbi ljudske duše iz jednog tela u drugo.
Međutim, ni oni nisu u stanju da objasne do dana današnjeg kako se neki ljudi sa neverovatnom preciznošću i u najsitnije detalje sećaju nekih događaja iz prošlosti koji se kasnije pokažu kao istiniti.
Doktor Ian Stivenson tvrdio je još početkom 21. veka da postoji život posle smrti, što je argumentovao i u studiji pod nazivom “Belezi i urođeni defekti na ranama preminulih”.
Bivši profesor psihijatrije u Školi medicine na Univerzitetu Virdžinija i bivši predsednik odeljenja za psihijatriju i neurologiju, posvetio je većinu svoje karijere pronalaženju dokaza o reinkarnaciji, sve do svoje smrti 2007. godine.
Doktori Rejčel Martin i Džim Taker sa istog Univerziteta, nastavili su posle Stivensonove smrti da proučavaju pojam reinkarnacije i naročito njegovu teoriju o belegu kao znaku raspoznavanja duša.
Doktor Stivenson je koristio prepoznavanje lica za analiziranje sličnosti između podnosioca zahteva i njihove navodne prethodne inkarnacije, dok je takođe proučavao belege. U svojoj studiji je napisao:
– Oko 35 odsto dece koja tvrde da se sećaju prethodnih života ima belege i/ili urođene defekte koji odgovaraju ranama osobe čijeg se života dete seća. Istraženo je 210 slučajeva takve dece. Sa sigurnošću mogu da kažem da je ovo tačno – tvrdi danas doktor Džim Taker.
– Belezi su obično područja bez dlaka, nabrane kože. Neka su područja bila sa malo ili nimalo pigmentacije, druga područja su bila sa povećanom pigmentacijom. Urođeni defekti su bili skoro uvek neka retka vrsta. U slučajevima u kojima je pokojnik identifikovan detaljima njegovog života koji se nepogrešivo poklapa sa izjavama deteta, bliska veza je skoro uvek pronađena između urođenih beleka i/ili urođenih mana na detetu i ranama preminule osobe – kaže Taker.
Doktor Stivenson je pred smrt 2007. godine naveo da je u u 43 od 49 slučaja u kojima je dobijen medicinski dokument (obično posmrtni izveštaj), otvrdio vezu između rana i belega (ili urođenih mana).
U odvojenoj studiji, Stivenson je intervjuisao troje dece koja su tvrdila da se sećaju aspekata svojih prethodnih života. Deca su dala po 30-40 izjava u vezi sećanja koja oni sami nisu doživeli, i kroz verifikaciju, otkriveno je da je do 92 posto izjava bilo tačno.
– Doktor Stivenson je uspevao da u svakom slučaju pronalazi porodicu koja je izgubila člana čiji život odgovara izjavama subjekta. Izjave subjekata, uzetih kao grupa, bile su dovoljno specifične, tako da nisu mogle odgovarati životu bilo koje druge osobe. Koleginica Martin i ja smo nastavili s tim istraživanjem i došli smo do nekoliko desetina pouzdanih podataka do danas da se ljudska duša zaista seli. Koji je to proces ne možemo da znamo, ali ne postoje nikakve šanse da čovek u novom telu sa takvom preciznošću izmišlja stare doživljaje iz prethodnog života. To je jednostavno nemoguće – rekao je Taker.
Komentari (0)