Veliki šampioni zauvek ostaju veliki jer ne vole da gube ni u čemu, čak ni u kucanju jajima.
U to se lično uverila i redakcija Objektiva kada je na najveći hrišćanski praznik posetila legendu srpske i jugoslovenske košarke, rođenog pobednika Žarka Paspalja, koji nas je u tradicionalnom lupanju jaja glatko porazio sa 2:0.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Nisam neki poseban vernik. Daleko od toga da sam nevernik. To verovatno ima veze i s onim roditeljskim odrastanjem, jer smo ipak živeli u komunističkim vremenima. Iako moji nisu tome pridavali veliki značaj, i te kako se slavilo u malim sredinama. Ja te običaje, lično, volim. Malo sam preko Grčke to obnovio jer je to kod njih baš veliki, lep i važan praznik, mnogo pažnje posvećuju običajima. Tih dana se ne radi, mada kad bolje razmislim, kod njih se nikada ne radi. Sećam se kada sam igrao za Olimpijakos, igrali smo Fajnal-for u Tel Avivu i poklopilo se da je padalo baš na Uskrs. Tada smo prisustvovali ceremoniji silaska Blagodatnog ognja u Jerusalimu. Svi ti običaji su meni fenomenalni, ali mimo velikih praznika baš i ne idem u crkvu.
Kum Grk
– Imam kuma Grka s kojim odem svake godine na jedno ostrvo, jeste malo daleko, ali nama prija. Pijemo vino, jedemo sir i uživamo u društvu dobrih ljudi. Prijatelji imaju čamac, pa malo obilazimo ostrvo. Inače, naše kumstvo datira iz 90-ih godina, kada sam krstio njegovu ćerku, što njima tamo mnogo znači. Veliki je navijač Olimpijakosa, a jadan je zbog mene išao čak i na utakmice Panatinaikosa kada sam igra za njih, iako nije mogao očima da ih vidi, pa je stalno govorio: ti, kume, daj puno poena, a oni neka izgube sve utakmice. Kakav je to rivalitet tamo, mi smo još i dobri.
O evropskoj Superligi
– Nisam detaljno ispratio, ali znam šta je posredi. Po meni je takav pokušaj bio očekivan. Stalno smo na ivici i marici nečega. Mi bi da se bavimo sportom, ali ovako i onako. Voleo bih da neko kaže bavimo se sportom zbog para ili zbog ljubavi. Nije normalno da jedan tim košta 300 miliona, a drugi 30 miliona. Ovako će Zvezda, koja igra evropska takmičenja, jednom u 19 godina da dobaci da odigra nerešeno sa jednim od takvih timova. Ti koji su zamislili to zatvoreno takmičenje, morali su da izađu sa idejom šta sa onima koji nisu deo te odabrane ekipe. Slično se desilo sa Evroligom, i to je zatvoreno takmičenje. U moje vreme je moglo da se igra protiv bogatijih, kao mi u Gentu protiv Trejsera, jer je razlika bila od desetina hiljada do par miliona, a sada je to mnogo veća razlika među timovima. Zato kažem NBA je najbolje takmičenje sa mnogo jasnim principima i to naučiš za 15 minuta. Što se tiče sportske romantike ona je prisutna, ali ne u modernom sportu. Mi se bavimo tom romantikom, pa se petljamo u sve i svašta. Pa se pitamo zašto toliko stranaca, zašto osam crnaca u ekipi. Niko da postavi pitanje gde su naši igrači, gde su se izgubili, pa moramo da kupujemo strance da bi bili konkurenti. Prosto rečeno, volimo da se ku*čimo, samo ne znam na osnovu čega. Stare slave? Koga smo napravili od Bogdanovića? Jokića je, da budemo jasni, napravio Miško Ražnatović. Čime se možemo pohvaliti? Ne samo mi, već i Hrvati, oni su još tužniji, Slovenci… Ne može niko da mi kaže da su klinci postali uspešni u igranju igrica, a da više nismo talentovani za košarku. Nešto se tu dešava što ne daje rezultate na koje smo navikli poput Divca, Danilovića, Kukoča i Rađe. Kao najveći brendovi, Zvezda i Partizan tu snose najveću krivicu, kao što nose najveće zasluge za uspehe. Oni moraju biti primer svega dobrog, a to nisu odavno. Po meni, to je pitanje opredeljenja – hoćemo li da nam Zvezda i Partizan dođu do nekog finala ili da stvaraš igrače. Jedno i drugo sa novcem koji imamo, to u ovom trenutku nije moguće. Živeti od državnog novca nije dugoročno rešenje.
O Tokiju
– Uprkos svim problemima s kojima se naša košarka susreće, ne mogu reći da sam nezadovoljan, voleo bih samo da je mnogo povoljnija situacija. Međutim, ja sad kažem igraćemo u Tokiju finale sa Amerikancima. To sam mislio da će se desiti i na Svetskom prvenstvu, da se oni nisu nešto podžapali. Sad kad neko gleda sa strane, reći će: Pa vi ste super s obzirom da dolazite iz male zemlje. Ali kada gledaš odavde, onda je drugačija percepcija. Baza nam nije loša za stvaranje rezultata. Ta ABA liga je dobra uz sve svoje mane, ali nemoj stalno vikati na organizaciju, na sudije… pa to slušamo već 50 godina. Radi na organizaciji, unapredi je. Nije mi jasno zašto se upiru stvari…uh, iznerviram se kad pomislim samo na to. Što se tiče prognoze za Jadran, Zvezda će biti šampion. Ne znam da li su bolji od Budućnosti, ali Podgoričani su izgubili u Baru prednost domaćeg terena i znam koliko to znači Baranima. To rivalstvo Bara i Podgorice je sjajno za sport. To je primer regularnosti. Budućnost je izgubila najvažniju utakmicu u sezoni. Ako vi kolo pre kraja ne znate ko će biti u plej-ofu i na kojoj poziciji ući u njega, pa zar to nije suština takmičenja. Šta će nam sezona u kojoj Zvezda ili Partizan imaju sve pobede? Treba pohvaliti i ABA 2 ligu, to je fenomenalno. Kako su organizovali one balone je sjajno. Svi hoće to takmičenje, nikome nije u interesu da igra utakmice u Jagodini, Zaječaru, dole po Štipu i slično. Koga bre to interesuje.
O parkiću?
– Dobra priča. Gradska priča, nažalost ih je malo. Ponosan sam na učinjeno, jer sam mu posvetio značajno vreme. Pritom, nisam radio za sebe. Kako je bilo, sada je bajka. Većina dvorišta, poput ovog našeg, u ovom gradu su pretvorena u parkirališta. Bilo bi lepo kada bi postojala leteća izmena, da ne spadne sav posao na jednog ili dvojicu čoveka, onda bi to bila pesma, pa bi se našlo više vremena za piće i mnoge druge stvari. Više od dva leta sam proveo radeći ovo, ali kada se sve završi i kada sedneš pa posmatraš sa strane učinjeno, onda je i satisfakcija ogromna.
Može li se osećaj zadovoljstva uređenjem dvorišta porediti sa sportskim uspesima?
– Nešto nisam siguran. Ipak je sport adrenalinska priča i mislim da se u životu to ne događa dva puta. Ko posle sporta opet u životu doživi tako nešto, on je srećan čovek i svaka mu čast. Sport je značajno zahtevniji, mnogo je više napora potrebno uložiti. Ja sam imao tu sreću da se sportom bavim 15, 16, 17 godina i da budem u generaciji koja je svojila mnogo toga. I to zadovoljstvo koje smo imali tokom svojih karijera, mislim da to može samo sport da pruži. Ne verujem da je to moguće u nekim drugim poslovima, poput biznisa i sl. Zadovoljstvo je moguće, interes takođe, ali ono što pripada srcu i duši to je neponovljivo.
Da li je posle toliko pobeda i trofeja ostao žal za još nečim?
– Jeste, žao mi je što nije duže trajalo. Ljudi moje generacije se sećaju kakvo je to vreme bilo. Imali smo sreće, mislim na moju generaciju, da samo posle nepravednog odsustva od četiri godine, da se vratimo na mala vrata i doživimo tu 1995. godinu. Takav osećaj kao 95’ niko od nas do tada nije doživeo. Takođe, žao mi je i što je generacija bivše SFRJ samo zagrebala neke velike uspehe jer je tek trebalo da postiže velike uspehe. Nadoknađeno je to, pomalo možda neočekivano kasnije, a dobili smo slavu i osećaj za koji do tada nismo znali da imamo u sebi. Svako je neporavdu doživeo na svoj način.
Šta vam prvo padne na pamet kada se setite tih šampionskih vremena? Da li je to podizanje trofeja, dat važan koš ili pak druženje sa saigračima tokom priprema?
– Ne bih želeo da neko pomisli da smo bili u zatvoru, ali pripreme od dva i više meseci nisu bile nimalo lake. Kada toliko vremena provedete zajedno sa tim momcima, iskristališu se neke stvari. To je bilo bezbrižno mesto za nas, sigurna zona, i ti osećaš tu sigurnost. To je sve postavio i ukomponovao Dušan Ivković. Vrlo brzo vam u takvom okruženju postane jasno da tu ima potencija koliko želite. Vrlo brzo dolaze i velika prvenstva, pa ti to osvojiš toliko dominantno da osećaj privođenje zadatka kraju koji je trajao tri meseca, ne predstavlja ne znam kakvu satisfakciju. Ona dolazi tek kasnije, kada recimo čuješ priče ljudi kako su oni doživljavali te uspehe i kako osećaju pripadnost tom timu. Tako je bilo do 1991. a onda četiri duge godine pauze, pa Atina 1995. koja je bila spektakularna po mnogo čemu, iako se suštinski radi o samo jednom Evropskom prvenstvu.
O Srbima u NBA i da li je Jokić zaslužio MVP titulu?
– Koliko sam slušao samog Nikolu, on se time ne opterećuje i stalno ističe kako u tome nije sam, već da su tu saigrači i trener, pa ginu svi zajedno. Mislim da bi i on više voleo da osvoji šampionsku titulu nego MVP priznanje. A da li to može Denver, nisam siguran. Vidim da traže osovinu igrača koji su spremni za izazove u plej-ofu. Mislim da bi ogroman uspeh bio da ponove uspeh od prošle sezone. Denver spada u male sredine poput San Antonija, Sakramenta, Minesote i igrači se jako teško odlučuju da ostanu tu. Zato je prirodan proces, čak i za Jokića, da male sredine zamene marketinški atraktivnijim ekipama i gradovima poput Los Anđelesa, Njujorka, Bostona, Majamija… Jedini iz male sredine koji su dosegli nivo pomenutih gradova jeste San Antonio. Pravi su primer kako se unapređuje organizacija, naravno, zahvaljujući Gregu Popoviću koji to radi već 25 godina.
– Denver izgleda drugačije zbog Jokića jer je doneo nešto što moderan NBA ne prati baš puno. On jeste fascinirao tamo sve i mnogi ga vole. Ponekad deluje kao da mu nije stalo, ali mislim da mu je i te kako stalo. Shvatio je da je to njegov život i da to neće trajati doveka. Momak je, zaista superkvalitetan.
– Što se tiče Pokuševskog, tu ništa nije slučajno. Neko je tog momka pažljivo pratio tri, četiri godine i rekao taj mali je „taj“. On je u Olimpijakosu bio neko vreme, malo igrao malo nije igrao. Amerikanci su ga uzeli pod svoje, doterali i napravili ga ovakvog kakav je sada. Da li može biti još bolji, sigurno da može. Igranje sa najboljim igračima dovešće ga na viši nivo. I tako smo došli do toga da malo poznatog momka gledamo svaki dan kako napreduje i radujemo se jer je dobro i za nas, odnosno, naše reprezentacije.
– I kada Petruševa pominjemo, ne možemo da ne konstatujemo da se odmah vidi da taj momak nije rastao ovde. Bio je na odličnom košarkaškom programu kakav je univerzitet Gonzaga nekih godinu, dve, posle čega ga Miško dovodi ovde i daje mu krila da se razmaše svojim talentom. Mislim da su mu koraci u razvoju bili dobri i da će već na sledećem draftu bizi izabran, a mi možemo da se pohvalimo da na mestu čertvorke, gde je bila praznina dugo godina, imamo momka na koga se možemo osloniti.
O FIBA, reprezentaciji…
– Stanje u košarci, globalno, je posledica delovanja neorganizovane bande koja se zove FIBA. Ona je zarad prozora, prozorčića, kapaka, organizovala takmičenje koje je potpuno u neskladu sa bilo čim. Ja sam uvek podržavao ideju da igrači dobiju godinu dana slobodno posle Olimpijskih igara, a sada ćemo imati situaciju da odmah posle najvažnijeg takmičenja imamo najnevažnije, nakaradno, nadmetanje. Postavlja se pitanje gde smo tu mi sa toliko NBA igrača, koji imaju ograničeno vreme boravka u nacionalnom timu za šta su se izborili i svaka im čast na tome. Igor Kokoškov je doveden kao američki đak koji bi trebalo da izgradi kvalitetne odnose sa Jokićem, Bogdanovićem, Marjanovićem i Pokuševskim, je je to kostur našeg tima.
Naši u NBA, prednost ili mana?
– Dobro je i treba što više da bude naših u NBA ligi. Ne vidim zašto bi neko morao da igra prvo u Evropi, pa onda kao da ide u Ameriku. Šta to njima takmičenja Evrolige ili FIBA donose nešto posebno? U NBA se to jasno vidi. Oni koji se ne slažu sa mnom po pitanju NBA lige, voleo bih da sednemo zajedno i uz čašu vina porazgovaramo i razmenimo mišljenja. Nisam naklonjen Americi, ali ono što rade, rade do limita. Pojeli su košarku na globalnom nivou.
Ovaj intervju, kao i još mnogo interesantnih priča, možete da pročitate u štampanom izdanju Objektiva za ovaj uskršnji, praznični vikend, a u utorak vas očekuje i njegov drugi deo sa još puno interesantnih tema.
PIŠE: Slobodan Vrakela
Komentari (0)