Mnogi veruju da je dugotrajna i strastvena ljubav retka pojava rezervisana za srećnike koji su pronašli svoju “srodnu dušu“. Međutim, naučna istraživanja poslednjih godina ukazuju na sasvim drugačiju sliku. Stručnjaci tvrde da ljubav koja opstaje decenijama nije slučajnost, već rezultat određenih obrazaca ponašanja koji održavaju aktivnim iste moždane mehanizme odgovorne za zaljubljenost.
Jedno od najpoznatijih istraživanja na ovu temu sproveli su psiholozi Bjanka Asevedo i Artur Aron 2012. godine. Njihov tim proučavao je parove koji su u braku bili u proseku 21 godinu, ali su i dalje tvrdili da su intenzivno zaljubljeni jedno u drugo. Koristeći funkcionalnu magnetnu rezonancu (fMRI), istraživači su pratili moždanu aktivnost ispitanika, dok su gledali fotografije svojih partnera.
Rezultati su iznenadili i same naučnike. Pokazalo se da su centri za nagradu i motivaciju u mozgu ovih dugogodišnjih partnera bili aktivirani gotovo identično kao kod osoba koje se nalaze u ranoj fazi zaljubljenosti, poznatoj kao “medeni mesec“ veze. Drugim rečima, strastvena ljubav ne mora da nestane nakon nekoliko godina,mozak je sposoban da je održava mnogo duže nego što se ranije pretpostavljalo.
Zašto neke veze opstaju, a druge ne?
Naučnici ističu da ključnu ulogu igra dopamin, neurotransmiter povezan sa zadovoljstvom, motivacijom i osećajem nagrade. Kada partneri zajedno prolaze kroz nova iskustva,bilo da je reč o putovanjima, učenju novih veština, hobijima ili čak jednostavnim promenama svakodnevne rutinom mozak nastavlja da povezuje partnera sa uzbuđenjem i pozitivnim emocijama.
Zbog toga istraživanja pokazuju da parovi koji redovno uvode novine u zajednički život često prijavljuju veći nivo zadovoljstva i bliskosti od onih koji upadnu u predvidljivu rutinu.
Pored dopamina, značajnu ulogu ima i oksitocin, često nazivan “hormonom povezivanja“. Ovaj hormon se oslobađa tokom fizičkog kontakta, zagrljaja, držanja za ruke, poljubaca i drugih oblika bliskosti. Oksitocin doprinosi stvaranju osećaja poverenja, sigurnosti i emocionalne povezanosti, što predstavlja temelj stabilnih i dugotrajnih odnosa.
Male navike koje prave veliku razliku
Psiholog Džon Gotman, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za partnerske odnose, decenijama proučava razloge zbog kojih neki brakovi uspevaju da opstanu. Njegova istraživanja pokazala su da dugovečnost veze mnogo pouzdanije predviđaju zajednički rituali, iskreno interesovanje za partnerov unutrašnji svet i svakodnevni mali gestovi pažnje, nego sama kompatibilnost karaktera.
Drugim rečima, nije presudno koliko su dve osobe slične, već koliko nastavljaju da ulažu trud u međusobno upoznavanje i povezivanje.
Zanimljivo je i da naučnici sve više pažnje posvećuju značaju kontakta očima. Studije sugerišu da produženi pogled između partnera može izazvati istovremeno oslobađanje oksitocina kod obe osobe, čime se dodatno učvršćuje osećaj bliskosti i poverenja.
Ljubav koja podstiče razvoj
Važno mesto u razumevanju dugotrajne ljubavi zauzima i teorija samoproširenja (Self-Expansion Theory) psihologa Artura Arona. Prema ovoj teoriji, ljudi ostaju snažno povezani sa partnerima koji ih inspirišu da rastu, razvijaju se i otkrivaju nove aspekte sebe.
Kada partner doprinosi našem ličnom razvoju, mozak nastavlja da ga doživljava kao izvor novih mogućnosti i pozitivnih iskustava. Na taj način veza ostaje dinamična i zanimljiva čak i nakon mnogo godina zajedničkog života.
Ljubav kao svakodnevni izbor
Savremena nauka sve jasnije pokazuje da parovi koji ostaju duboko zaljubljeni decenijama nisu nužno oni koji su imali najviše sreće na početku veze. Umesto toga, reč je o ljudima koji kontinuirano neguju bliskost, radoznalost, fizičku povezanost i zajednička iskustva.
Dok romantika često ljubav prikazuje kao sudbinu ili magiju, istraživanja sugerišu da je ona mnogo više nalik veštini koja se razvija i održava. Strast koja traje nije mit ,ona je rezultat brojnih malih izbora koje partneri donose iz dana u dan, dajući svom mozgu, ali i svom odnosu, razlog da ostanu povezani.
Komentari (0)