Svaka priča, ako želi da bude dobra i da drži pažnju gledalaca mora da ima negativca. U “Poslednjem plesu” ta uloga je pripala generlanom menadžeru Bulsa Džeriju Krausu.
U sportu često postoji i tinja rat između “odela” i “mišića”. “Odela” su oni ljudi koji iz kancelarije donose popularne, i ne previše popularne odluke”, dok se “Mišići” na terenu bore, kao moderni gladijatori, i teže pobedama i uspehu.
Srce svakog navijača i ljubitelja sporta je, normalno, uz one koji se na terenu bore, i generalno takav stav je potpuno razumljiv. Ipak moderan sport je poodavno prestao da bude samo puko “srce na teren”, već se upravo u kancelarijama odvija glavna postavka onoga što ćemo videti na terenu.
Ta nametnuta borba u seriji između 2 metra visokog genetskog savršenstva, i omalenog, buckastog čoveka, izgleda kao više nego neravnopravna borba.
Istina ja pak sledeća. Između Majkl Džordana sa jedne i Džerija Krausa sa druge strane treba i mora da stoji znak jednakosti za uspeh Čikago Bulsa.
Bez Krausa o Džordanu bi smo možda danas govorili kao o jednom od onih košarkaša koji su bili fenomenalni, ali ne bi bili sa šampionskim prstenom, ili bi eventualno možda uspeli da “pokupe” jedan, što bi opet bilo daleko od titule “najboljeg svih vremena”.
Možda zvuči kao izjava s kojom se ne bi složila većina košarkaške publike, ali dovoljno je pogledati istoriju košarkaša sa fenomnalnim brojkama, koji se danas pominju, ali daleko da se nalaze na listama pretedenata za presto “najboljeg svih vremena (videti samo sezonu Eldžina Bejlota sa 38 poena po utakmici i skoro 19 skokova sa pozicije “trojke”).
Kraus je uvek pokazivao da ima fenomenalan njuh za talente. Bilo na terenu, bilo u kancelariji, njegova vizija i dan danas spada u najbolje u istoriji sporta.
Kako drugačije objasniti da je uspeo da izdejstvuje da Sijetl sa 5. pozicije na draftu 1987. bira za Čikago Bulse totalnog anonimusa Skotija Pipena u zamenu za centra Oldena Polinsa i dodatne pikove. Iste godine Bulsi biraju sa desete pozicije Horasa Granta, snažnog krilnog centra koji će postati uvod u trejd Čarlsa Ouklija u Njujork Nikse.
Trejd Ouklija je verovatno situacija koja je zauvek promenila odnos Džordana i Krausa. Kao mladi ruki igrač, Džordan je po dolasku spao pod zaštitu Ouklija i u tim temperamentim 80-im godinama, kada je znala na terenu da izbije i prava bokserska tuča, Čarls je bio neko ko je MJ-u čuvao leđa.
U zamenu za njega stigao je centar Bil Kartrajt. Kada bi smo stavili na vagu Kartrajta i Ouklija, naravno da bi tas otišao na gospodina “prvo udari pa onda postavljaj pitanja”, ali Kartrajt je bio centar, i doneo je ono što je Bulsima bilo neophodno za napad na titulu – odlično čuvanje reketa.
Krausova zaostavština je i dolazak Fil Džeksona na klupu Bulsa. Još u koledž danima igračke karijere, Džekson se našao na radaru Krausa. Njeogov pokušaj da agituje za ekipu Bulitsa (gde je radio kao skaut) da ga biraju na draftu nije urodilo plodom, ali su Džeri i Fil tokom tih igračkih dana “Zen mastera” izgradili prijateljstvo.
Kraus je izvukao Džeksona iz pakla portorikanske košarke i doveo ga na klupu Bulsa kao asistenta.
Potez koji je bio promišljen, jer tadašnji trener Bulsa Dag Kolins nije hteo da se povinuje njegovoj želji da razvija čuveni “trougao napad” od iskusnog trenera Teksa Vintera.
Džekson nije imao problem da “upija znanje” od starijeg kolege, i kasnije sa tim trougao napadom postane najtrofejniji trener u istoriji NBA lige.
Zamena Kolinsa, čija je tadašnja filozofija u Bulsima bila “Give ball to MJ”, opet s početka nije prihvaćena od strane Džordana, iako će kasnije da se veže za Fila Džeksona. Odnos sa Krausom nikad nije bio više dobar (čak i pored osvojenih šest titula).
Ljubav između Krausa i Džeksona je pukla upravo pre te poslednje sezone u The Last Dance-u”. Neki izvori navode da je GM-u Bulsa prekipelo ne davanje zasluga za sve trofeje, odnosno da je Džekson uvek zaboravljao da u govorima pomene njegov doprinos. Sa druge strane, drugi izvori navode da je u trouglu Kraus, Džekson, Džordan, generalni menadžer na kraju bio izguran i da se zbog toga osećao izdanim od strane Džeksona.
Zasluge Krausa ne staju samo u 80-im. Tokom 90-ih godina doveo je u redove Bulsa najboljeg evropskog košarkaša Tonija Kukoča, trejdovao je sa Spursima i doveo najboljeg defanzivca NBA lige Denisa Rodmana, Ron Harper je došao ka slobodan igrač, trejdovao je sa Minesotom i doveo Luka Longlija.
Sve to balansirajući plate i ugovore u zacrtanom “caps spaceu”.
Kraus je jedini od kompletne garniture, i igračke, i trenerske, pa i vlasničke strukture bio jedini rođen u Čikagu.
Čovek koji je svom rodnom gradu dao mnogo, a u seriji je poneo titulu negativca, pišu Vijesti. Čovek čija se smrt ni jednom nije pomenula, niti joj se dala pažnja. Na kraju čovek koji nije mogao da se odbrani u seriji, da mu daju tablet sa Džordanovom snimljenom izjavom, pa i on da da svoj sud.
Od Krausa više pažnje su dobili radnici obezbeđenja. Džordanov osvetnički duh još jednom je pokazao da “ne prašta nikome”.
I sam Džordan je nakon definitivnog kraja igračke karijere preuzeo da vodi Šarlot Hornetse, kao i da se bavi poslom generalnog menadžera. Rezultat je gotovo skroz suprotan njegovom igračkom umeću. Ako je možda i najbolji košarkaš svih vremena, vrlo verovatno da spada u sam vrh najgorih GM-ova koje je liga videla.
Sa druge strane, Džeri Reinsdorf, vlasnik Čikago Bulsa, opisuje ga kao duhovito, dobro biće, koje svakom pokloni pažnju.
U poslendjoj epizodi Skoti Pipen ga pominje kao “verovatno” najboljeg nerealnog menadžera na svetu.
Ako se pogleda poster najave serije, jedan od njih posebno zapada za oko. Stoje četiri košarkaša Bulsa: Majkl Džordan, Skoti Pipen, Denis Rodman i….Stiv Ker!
Na posteru nije bilo mesta za jednog od najboljih evropskih košarkaša ikada, čoveka koji je bio sve tri sezone (šampionske) u Bulsima treći strelac, čovek koji je bio “Najbolji šesti igrač cele lige”, i neko ko se povinovao timu pre svega, Tonija Kukoča.
Sam Ker je, kad je video poster, kazao da njemu nije mesto na poster, bar ne pre Tonija.
Ker je dodao i da shvata da njegov uspeh kao trenera sa Golden Stejt Voriorsima doveo do postera, jer je verovatno producentima serije marketinški privlačnije da zakače nekog ko je i dalje aktuelan u košarci.
Plejmejker, koji je ušao u istoriju sa šutem u šestoj utakmici finalne serije protiv Jute, 1997. godine, spada u red boljih ljudi iz sveta košarke, fenomenalnog trenera, odličnog generalnog menadžera, ali ne baš i kao vanserijskog košarkaša.
Šut za tri poena stoji, ali Stiv nikad nije uspeo svojim stilom igre da postane starter ili neko ko će da bude više od epizodiste sa šest poena po meču, i to je sasvim ok.
Kukoč se Bulsima priključio u sezoni kad se Džordan prvi put povukao. Uskoro je postao starter, igrajući na poziciji krilnog centra. Majklovim povratkom i dolaskom Denisa Rodmana, odlučio je da prihvati ulogu šestog čoveka, i igrao ju je fenomenalno. U bilo kom drugom klubu bio bi starter, i gotovo sigurni all star igač, ali je odlučio da se povinuje timu.
Jedan fan je dobro primetio u svom komentaru na redditu:
“Svi pričaju o utakmici broj 7 sa Pejsersima. Redži Miler se priseća nekih šuteva Stiv Kera, Stiv Ker priča o toj utakmici, a niko ne pominje Tonija.”
Ker je u toj utakmici imao 11 poena, Toni 21, ali producente serije nije interesovao Tonijev ugao te utakmice.
Zatim finalna serija sa Jutom, u utakmici broj 5 Kukoč je ubacio 30 poena uz efikasnost 11 od 13 iz igre. Zadnja akcija, Džekson je crtao za Kukoča, ali je Džordan bukvalno ukrao loptu digao se na šut i omašio celi koš za pobedu (što mu se normalno ne zamera, jer ipak je to Džordan).
Ovako su u seriji više prostora dobili jedna Karmen Elektra i Barak Obama nego što je dobio Kukoč.
Majk Džordan može da bude najbolji košarkaš svih vremena, može i da se raspravlja o tome, ali daleko od toga da je bio uzoran igrač.
Ogromna kockarska zavisnost, uživanje u cigaretama, nezdrav stil života, jednostavno nisu ono što se dizalo do granica idola milionima klinaca širom sveta.
Ipak serija prikazuje dobro tu stranu jednog čoveka na kojeg padne tolika odgovornost.
I sam Majkl je kazao da može da se vrati u vreme nikad ne bi na sebe preuzeo taj teret, ali opet sa druge strane taj teret je i te kako naplatio zaradivši milijardu dolara od reklama i ugovora (van košarke).
Možemo da vidimo šta je to pokretalo “Njegovo vazdušno visočanstvo”, i onda čujemo da je to inat, pa čak I mržnja, što se uklapa u taj profil ljudi koji su sa takvmim pogonom postizali vrhunske rezultate.
Tijeri Anri je u jednom intervjuu, nakon završetka karijere, kazao da je morao čak i da stvori u svom imaginarijumu neku vrstu mržnje prema protivniku da bi pružio svoj maksimum. Obično su to bile prve zvezde protivničkih timova.
I Džordan nam pokazuje da ga je to guralo napred, mržnja ka Pistonsima, jurnjava za Medžikom i Birdom, MVP Čarlsa Barklija. Ali onda lista jednostavno postane siromašnija.
U “Poslednjem plesu” između ostalih Džordan pominje bivšeg saigrača B. J. Armstronga (koji je te sezone u Šarlotu beležio ispod 4 poena po utakmici), Horasa Granta (13 poena), Dena Majerle u Finiksu (granični all star igrač sa 4 sezone preko 15 poena u proseku u karijeri), kao neku vrstu motora koja ga je vukla napred.
Tokom serije više puta je pomenuo to kao neku vrstu svoje crne liste. Ova imena ipak nekako ne mogu da budu parameter za takve rezultate koje je on postavljao, tako da ispada više neka vrsta lošeg scenarija same serije.
Geri Pejton u jednom momentu, tokom prisećanja finala sa Bulsima, kaže da je svojevoljno on uzeo da čuva Džordana. Te utakmice ostaće zabeležene kao Majklova najgora izdanja u NBA finalima, gde je u proseku davao 23 poena po utakmici, a šutirao samo 36 odsto.
Džordan ipak ni dan danas nije dao priznanje čuvenoj “Rukavici”, kao što nije dao ni oprost Ajzei Tomasu i Pistonsima za napuštanje terena bez rukovanja.
Poslednji ples je sniman 1998. godine, ali nije ugledao svetlost dana, jer je upravo Džordan bio blokirao njegovu distribuciju i puštanje u javnost.
Skoro 20 godina ga je držao na čekanju, a onda je tokom parade u Klivlendu, kada su LeBron Džejms i Kavsi slavili svoju titulu, Džordan okrenuo svog agenta, stupio u kontakt sa producentima i dao zeleno svetlo da se serija snima.
Čak je i cela situacija oko koronavirusa išla na ruku, da ljudi željni košarke u izolaciji dobiju deset sati priče o najboljem NBA timu u 90-im godinama prošlog veka.
Posle prikazivanja serije, sve eminentne medijske kuće su odmah stavile poll za glasanje ko je bolji Majkl ili LeBron i gotovo u svakoj je dobio Džordan i to sa bar 70 odsto glasova.
Serija je izazvala i salvu negativnih komentara. Prvo od Džordanovog saigrača tokom kampanje prve tri titule u Bulsima, Horasa Granta, koji je kazao da je bar 90 odsto priče čista izmišljotina.
Granta optužuju za doušnika novinara Sema Smita koji je napisao “Džordanova pravila”, koja prvi put prikazuje Majkla u ne baš sjajnom svetlu (posle serije, verovatno će doći do brojnih reizdanja iste).
Nekadašnji krilni centar Bulsa je kazao i da serija pokazuje samo Džordanovu drskost prema saigračima, ali ne i njihove odgovore njemu.
Karl Meloun i Brajon Rasel odbili su da daju ikakve komentare u seriji, Ajzea Tomas je još jednom iskazao nevericu zbog čega je Majkl i dalje ljut, što je pleja Detroit Pistonsa verovatno koštalo nastupa u Drim timu.
Poslednja vest je da se ni Skoti Pipenu nije svidelo kako je predstavljen u dokumnetarcu.
Preskočene su i sporne sudijske odluke iz serije sa Indijana Pejsersima, gde nemamo prikaz verovatno najčudnijeg isključivanja, pa onda i suspenzije Džejlena Rouza, iako ništa nije uradio.
Tokom jednog sporečkanja između Redžija Milera i Rona Harpera, Rouz je bukvalno ustao s klupe i samo jednom nogom bio preko crte. Dovoljno sa suspenziju u 5. utakmici finala Istočne konferencije 1998. godine. Rezultat u seriji je tad bio 2:2.
Serija na kraju i jeste miks, nostalgije, zabave, uživanju u ludostima jednog Rodmana, borbe Džordana sa spoljašnjim, ali i unutrašnjim demonima, Pipenove pobune protiv tima.
Ostaje osećaj da je previše subjektivan pristup, da je previše sve iz perspektive Majkl Džordana, da neverovatno fali druga strana priče, pikanterije koje pamtimo iz tog vremena.
Džordanova ljubomora na Pipenove uspehe van terena, Pipenova tiha ljubomora na napadački repertoar Tonija Kukoča, Džordanov pritup utakmicama, u eri pre Fila Džekosna, kada bi na gostovanju Šarlotu znao da se pojavi u bade mantiliu i šorcu, i obavesti upravu kluba da on ostaje par dana u Severnoj Karolini.
“The Last Dance” ipak uspeva da zaokruži poentu, sa intervjuom mladog Džordana iz 1984. godine, kad kao ruki košarkaš izjavljuje da se nada da će uspeti da od Čikago Bulsa napravi respektabilnu franšizu kakve su Boston Seltiksi i Los Anđeles Lejkersi…Uz kadar na Džordanov lik danas, jasno je da je ispunio svoje želje…i više od toga.
Komentari (0)