Imate li šta da jedete, mogu li da vam pomognem? Svakodnevno je telefonirao svakom ponaosob, a imao je sedam radnika. Nije imao sna koliko je bio zabrinut za život svojih zaposlenih koji su kada je kompanija zatvorena zbog pandemije ostali bez plate i čekali kasu uzajamne pomoći koja nije stizala. Firma je na kraju otvorena pre koji dan ali ničemu nije poslužilo otvaranje.Smrskan strahom da neće krenuti ništa kako je bilo pre, čestiti Antonio Nogara iz okoline Napulja (57) izvršio je samoubistvo. Obesio se u svojoj kancelariji ostavivši dva oproštajna pisma.
Firma se bavila proizvodnjom nameštaja za kancelarije i prodavnice. Poslednji ga je video njegov radnik oko 18,30 časova pre dva dana. Antonio ga je pozdravio rekavši: “Samo ti idi. Ja ostajem još malo, čekam jednog klijenata.” Sat kasnije zabrinuta supruga došla je i videla parkirani auto ispred firme i svetla u njegovoj kancelariji. Vrata su bila zaključana iznutra. Vatrogasci su nasilno ortvorili i videli da je Antonio, mali privrednik i čestiti čovek kojeg su svi poštovali, odlučio da tu okonča svoj život.
Na stolu su bila dva pisma. Jedno za ćerku Federiku (25), koja je nedavno diplomirala na Fakultetu za arhitekturu, a drugo za suprugu Anu, jedinu ženu njegovog života. To su bile dve njegove neizmerne ljubavi. Tonino, kako su ga zvali, danima nije jeo, nije spavao, izgubio je osmeh. Strahovao je da neće moći da pokrije dug prema onima od kojih je nabavljao materijal za proizvodnju i da neće moći dati platu svojim zaposlenima, koji sada sa njegovom porodicom plaču ispred firme. Tonino nije imao drugih dugova, firma je radila doboro, ali je strahovao da neće uspeti sa zaustavljenom proizvodnjom od dva meseca ispoštuje one kojima je trebalo da plati da i njima obezbedi život.
Condoglianze alla famiglia. Un abbraccio a tutti quelli che soffrono. #Napoli, #COVID19 l’imprenditore suicida: «Antonio Nogara aveva paura di non farcela» https://t.co/nvwSuPeZBh
— Giovanni Losio (@LosioGiovanni) May 7, 2020
Radio je 25 godina. Najpre u firmi svoga oca, naučio je šta znači kada firma zapadne u nevolju, ali nikada ovako zatvorena. Bio je nemoćan, a novac iz kase uzajamne pomoći nije stizala. Svakog dana je telefonom zvao svoje zaposlene i pitao kako da im pomogne dok ne stigne novac. Zabrinutost je kulminirala i zbog straha da njegova roba zatvorenim radnjama i kancelarijama neće biti više ni potrebna i da mu se neće ni obraćati za nabavku. Bio je ponosan na ćerku arhitektu koja je počela da dizajnira određene projekte. Tonino nije bio poznat samo u Napulju. On je svojim proizvodima punio veliki broj prodavnica i kancelarija širom Italije.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)