Kolin Keli Aleksander preminula je 8. oktobra 2011. godine. Bar je tako mislila. Bilo je savršeno jutro u Novoj Engleskoj, jesen, ni toplo ni hladno, taman da napravi vožnju biciklom dugu 15 kilometara duž obale Konektikata.
Dok je vozila, razmišljala je o lepoti posla koji obavlja, kao i o tome zašto ne uspeva da suprugom Šonom dobije dete. U tim trenucima, sa bočne strane se iznenada pojavio teretni kamion. Iako se pogledala sa vozačem, on je iznenada ubrzao i odneo je. Prednjim gumama prešao je preko nje. Osetila je u trenu da joj kamion lomi kosti.
Ljudi su dotrčali da pomognu, a ona je i dalje bila svesna, dok je gledala kako joj kosti vire umazane krvlju. Stomak joj se otvorio, krvarila je. Ljudi su pomagali – jedan ju je držao da ne zaspi, žena sa strane zvala je Hitnu pomoć. Lekari su brzo došli a ona je umirala. Pola tela joj je bilo otvoreno!
Izgubila je mnogo krvi, reanimirali su je i stavili u šok-sobu. Trbuh joj je bio natečen kao da je trudna. Imala je cevi u ustima i nosu. Suprug je bio kraj nje, ali je i on morao da izađe u jednom momentu. Kolin su stavili u indukovanu komu kako bi se smanjilo oticanje mozga. Nekoliko puta su je operisali.
“Ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome šta je medicinski izazvana koma. Oni misle da to znači da ste potpuno nesvesni, nemoćni da vidite ili čujete ili reagujete na bilo koji način. Ali nije tako. Nedeljama posle traume osećala sam se zatvoreno u svom telu. Mogla sam čuti zvuke i osećati, ali nisam mogla ništa da pomerim. Značilo mi je što je muž dolazio, držao me za ruku, milovao. Svega se sećam”, kaže Kolin.
Posle tri nedelje došla je k sebi. Skinuli su joj cevčice, mogla je sama da diše. Kraj nje su stajali roditelji i suprug. Rekli su joj da je skoro mesec dana bila u komi, da je bilo momenata kada je delovalo kao da je mrtva.
Ponovo je počela da sedi, da hoda. Za nju koja je celog života bila okrenuta aktivnostima i sportu, to je bilo ponižavajuće. A onda se setila Džodija Vilijamsa, dobitnika Nobelove nagrade i njegove rečenice da je “emocija bez akcije potpuno nebitna”. Pukao joj je film. Rekla je u sebi “zaj**i ovo, mora da postoji razlog zašto sam živa”.
Pravac koji je odabrala bila je zahvalnost. Pomislila je na sve ljude koji su joj spasili život. Stranci koji su potrčali do nje. Doktori i medicinske sestre koji su je vraćali iz smrti više puta, osoblje bolnice koje joj je uporno pomagalo da ponovo hoda i nauči osnovno. Ali i stranci koji su joj darivali krv. Da bi primila tih 78 jedinica krvi, kao i 25 kesa plazme i trombocita, više od 125 ljudi moralo je darovati svoje.
Kako bi se svima zahvalila, Kolin je organizovala biciklističku trku za prikupljanje 10.000 dolara za sportiste sa invaliditetom. Samo dva meseca posle stravične nesreće, Kolin je prohodala sama po sobi.
Što je još neverovatnije, snagom volje deset meseci nakon što je umrla, trčala je polumaraton u Nju Džersiju!
“Na cilju me je dočekao suprug sa poljupcima. Ono što sam izdržala bila je noćna mora. Ali svaki put kada pređem ciljnu liniju, pomislim na strance koji su bukvalno dali sebe za mene”, rekla je Kolin Keli Aleksander.
Komentari (0)