Vest da je naš istaknuti pisac i prevodilac David Albahari preminuo rastužila je ljubitelje književnosti. On je izgubio životnu bitku u 75. godini posle duge bolesti.
Pisac je javnost izbegavao, retko je davao intervjue i živeo u svom svetu.
Početkom ove godine obeleženo je pola veka od izlaska njegove prve knjige – zbirke pesama “Porodično vreme” i tada je održano književno veče posvećeno Albahariju. To je ujedno i njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti.
Zahvaljujući njemu, čitaoci u nekadašnjoj Jugoslaviji, a potom i u Srbiji, prvi put su čuli za mnoge strane knjige i autore. Albahari nosi i laskavu titulu najprevođenijeg savremenog domaćeg autora, čija su dela prevedena na osamnaest jezika. Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima se izdvaja Andrićeva nagrada za knjigu priča “Opis smrti”, kao i “Stanislav Vinaver” i “Branko Ćopić” za delo “Pelerina”. Za roman “Mamac” dobio je Ninovu nagradu 1996. godine.
Iako je Albahari bio konstantno prisutan na našoj književnoj sceni, retko se pojavljivao u javnosti, jer uživa u tome da, kako sam kaže, bude “nevidljiv pisac”.
Da podsete na njegov doprinos domaćoj kulturi, te januarske večeri priliku su dobili i savremenici velikog pisca Svetislav Basara, Gojko Tešić i Žarko Radaković. Počelo je književnikovim prisećanjem početaka, kad je izabrao da stvara daleko od očiju javnosti.
– Pisao sam onako kako sam mogao da pišem. Želeo sam da to što radim dođe do određenog broja čitalaca, a da s druge strane, nevezano od sredine u kojoj sam živeo i posla kojim sam se bavio, budem nevidljiv pisac. Zamislite kako je predivan osećaj da hodate ulicama, a da tek poneko zna da ste pesnik. Ćutite i prihvatate zajedničku tajnu, a taj neko je mogao da dođe kod tebe uveče da se družite ili da izađete i prošetate. Sve je to izuzetno zanimljivo i privlačno. Da li je to ono što me ističe od drugih pisaca, ne znam – objasnio je Albahari tada.
Dugi niz godina pisao je kratke priče, nakon čega se posvetio romanima, za šta je “okrivio” višak slobodnog vremena koje je imao, posebno nakon odlaska u Kanadu.
– U početku sam pisao prozu, i to od tri do pet strana dnevno. Onda je došao period kada sam imao više vremena, otišao sam u Kanadu i, osim druženja s polarnim medvedima, nisam imao šta da radim. Šta ćete van kuće? Napolju je minus 35 stepeni. To su sve neke male, sitne stvari, anegdote, koje su u stvari moj život i omogućavaju mi da pišem takve priče. Međutim, nije me to zadovoljavalo.
Za mesec dana napisao sam roman, bio je to period koji me je malo odvojio od realnosti. Nisam baš imao vremena da toliko smišljam. A moraš svaki put da smisliš nešto drugo, inače – piši propalo. Onda sam produžio svoje romane, duže sam sedeo u kući okupirajući se podacima o tome šta i kako mogu da postignem pisanjem – dodao je književnik, koji po mnogima ispisuje neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.
Na to je pred kraj ove tribine podsetio i pisac Svetislav Basara:
– David je, iako je vrlo povučen i odmeren čovek, neskroman kad je reč o krupnim rečima i potezima. Izvršio je prevrat u srpskoj prozi, bez njega bi mnoge stvari bile daleko siromašnije.
Komentari (0)