Da bi čovek uspeo, mora da ima prijatelje. A da bi veoma uspeo, mora da ima neprijatelje. Zato svoje neprijatelje čuvam jer oni su najverniji zapisničari mog uspeha, kaže u intervjuu za Objektiv direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje prof. dr Milovan Bojić. Zalagao se za gradnju “Dedinja” iako objekat nije dobio građevinsku dozvolu, bio je optuživan za nenamensko trošenje novca, a samo četrdeset dva dana proveo je na ministarskoj funkciji…
Petnaest godina i jedan dan trajala je borba dr Bojića za oslobođenje od svih optužbi u regularnim sudskim postupcima i bez zastarevanja. Naš sagovornik, jedan od retkih kojem je dva puta poverena ista ustanova, ističe da je ponosan na sebe i takozvane Bojićeve bebe, tačnije lekare koji su „spasili srpsko zdravstvo”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Iako od tadašnje vlade nisam dobio dozvolu da primim najbolje svršene studente Medicinskog fakulteta u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, izborio sam se za njih. To su Goran Stevanović, koji se nalazi na čelu Infektivne klinike u Beogradu, potom direktorka KBC „Bežanijska kosa” Marija Zdravković, Radmilo Janković iz UKC Niš… Oni su držali srpsku medicinu u jednom teškom periodu i ponosim se njima. Ponosan sam i što smo završili „Dedinje 2”, jer ono je siguran oslonac mladim ljudima koji su ovde pronašli svoju Nemačku, Kanadu, Novi Zeland… To je znak da smo uspeli.
IMA DOZVOLE, ALI NEMA ORGANE
Govoreći o Dedinju kao najvećem kardiovaskularnom centru u regionu, dr Bojić ističe da je ono važna investicija u zdravlje ljudi s obzirom na to da na svake 43 sekunde neko dobije infarkt.
–U jednom satu umre šest kardiovaskularnih bolesnika, dok na godišnjem nivou između 54.000 i 56.000 takvih pacijenata izgubi život. Koronavirus je, nažalost, poremetio rad ustanove. Smanjili smo kapacitete na manje od pedeset odsto. Lečili smo i pozitivne i negativne, a naši doktori su bili veliki nosioci posla u kovid bolnicama. Umirali su nam bolesnici, intervencije su se odugovlačile, ali ipak smo održavali redovnu komunikaciju sa svim pacijentima koji su zbog korone bili na čekanju. Kako navodi, pre izbijanja pandemije „Dedinje” je bilo na prvom mestu u Evropi po broju urađenih operacija.
– Obavljeno je 2.560 velikih srčanih operacija. Uradili smo više nego klinike u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji, a to ćemo i dalje da radimo. Iako Institut ima dozvolu za obavljanje transplantacija, dr Bojić ističe da je najveći problem dobiti organ. Zato su pokušali sa ugradnjom veštačkog srca, što se pokazalo kao uspešno.
– U vreme kada je Srbija bila izložena velikim ekonomskim sankcijama 1995. godine, uspeli smo da uradimo uspešnu transplantaciju jetre i srca i naši pacijenti tri decenije žive svoj novi život. Nakon mog odlaska sa čela „Dedinja” transplantacioni program je zamro i evo, nema ga još uvek. Nismo sedeli skrštenih ruku, nego smo terminalne pacijente sa srčanom slabošću, prvi put u ovom delu Evrope, tretirali veštačkim srcem. To je siguran most ka transplantaciji, jer bi ti ljudi sigurno umrli. Naš prvi pacijent Zoran Milićević, koga smo operisali 9. decembra 2017, još uvek čeka transplantaciju srca. On je već u zrelom vremenu, kada je neophodno da primi organ. Da bi vežbali transplantaciju i pripremali se za ovaj proces u budućnosti, lekari iz „Dedinja” tražili su od ondašnjeg predsednika Izvršnog veća Vojvodine da impozajmi svinje na kojima bi radili operacije jetre i srca.
– Kada je kamion pun svinja stigao u tri sata ujutru i kada su počele da skiče, uplašio sam se, nisam znao gde ću sa njima. Zamolio sam doktora Dulića da ih smesti na Institut za medicinska istraživanja VMA, a on me je pitao: „Mali, da li si normalan? Ja sam predsednik savezne komisije za transplantaciju.” Opsovao me, ali mi je rekao da ću uspeti u nameri. Organizovali smo konzilijum, utorkom smo učili teoriju, a četvrtkom smo radili transplantaciju svinje na svinju. Onda te svinje zakoljemo, pa u obližnjem restoranu pojedemo. Kada je prva svinja preživela, pošto je bila puno imunosupresiva, nismo više mogli da je koristimo, ali iz svog džepa sam čašćavao da se održi taj udarnički duh.
SAM PROTIV SVIH
Kada su naši lekari otišli u Hanover i Pitsburg na usavršavanje transplantacije, u Srbiji su formirana koordinaciona tela za eventualne organe, donorstvo i timovi pri urgentnim centrima.
– Njihov zadatak je očigledno bio da nam ne daju organ. Nije bilo važno da li će se transplantacija završiti. Važnije je bilo da Bojić ne uspe. Ipak, uz Božju pomoć, dosetio sam se da načelnik neurohirurgije u Novom Sadu ima organ, pa smo dr Forijan, koji je tamo držao predavanja, i ja odjurili kod njega. Potpuno besan što posle dve godine ne možemo da dođemo do organa, nogom udaram u kapiju. I sad imam ožiljak. Vidimo spremno za sahranu tog Nikole, i košulje, i peškiri, i kovčeg, i sveće. Mrtvog smo ga prebacili ovde i podarili mu nov organ, i evo, on živi 27 godina. U znak zahvalnosti Bogu, izgradio sam crkvu u rodnom selu Lipovu, jer sam pomislio da sam se direktno rukovao s Bogom. O tome sam često pričao sa mitropolitom Amfilohijem, koji je tu crkvu osveštao. Veliki radoholik, čovek koji malo spava i koji nikada nije koristio godišnji odmor, prvi čovek „Dedinja” priča da mu ništa nije teško i da mu je najveći uspeh kada su pacijenti zadovoljni.
– Radni dan mi počinje u četiri ujutru, a dolazio bih i ranije na Institut, nego me sramota od portira. Potpuno sam posvećen poslu, jer ga doživljavam kao sopstvenu misiju. Osvrnuvši se na negativni publicitet koji ga je pratio otkad je prvi put postavljen za direktora „Dedinja”, dr Bojić ističe da mu je takva kampanja pomogla. – Dostojevski je rekao: „Ako čujete da nekoga besomučno napadaju, budite ubeđeni da taj nešto vredi”. Ako nešto radite, a to nema negativnih komentara, onda ste nešto promašili. Moja porodica je teško podnosila klevete o meni da sam bio teški lopov, da sam ubio Slavka Ćuruviju, da sam sve pokrao i otvorio račun na svoje ime. Zamislite, vređaju mi inteligenciju! Nikome se nisam svetio, a dosta tih optužbi dolazilo je sa Instituta i te osobe su još uvek tu. Ipak, ja sam veliki hrišćanin i verujem da osveta donosi zadovoljstvo samo na jedan dan, a oproštaj za ceo život
PIŠE: SANJA RADOVANOVIĆ
OVU I OSTALE AKTUELEN PRIČE PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA
Komentari (0)