Dve decenije karijere, hitovi, popularnost, i sve to bez podrške medija, priča je koja opisuje profesionalni put folk zvezde Jovana Perišića. Kako je izgledalo boriti se sam za mesto na vrhu, koliko toga je žrtvovao, na koji način je uspeo da zaštiti porodicu, kao i mnogo drugih detalja iz bogate karijere i privatnog života pevač je ekskluzivno otkrio u emisiji „Pečat u vremenu”, koja se emituje na televiziji Toxic folk četvrtkom od 20 i nedeljom od 11 sati.
Kako izgleda graditi karijeru tako da budeš isključivo muzičar?
– Estrada i muzika, ja to delim kao pojmove. Bavim se muzikom, ali deo estrade sam onoliko koliko moram. Tako je još od devedesetih, kada sam završio srednju školu i došao u Srbiju. Bile su to teške godine, svi znamo šta se tada dešavalo na ovim prostorima. Moji su svi ostali u Bosni. Prvo sam bio u Beogradu, pa u Novom Sadu. Nije bilo lako, velika sredina, ja momčić od 18 godina. Ali nekako, valjda te vodi instinkt…
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Kako je izgledalo tvoje odrastanje? O tebi na internetu može da se sazna da si pevač, i to je to…
– Imao sam bezbrižno detinjstvo. Trojicu braće rođene imam, jedan je stariji od mene. Kao i sva deca, igrarija, škola, stariji brat je bio jako dobar đak, to je bilo nezgodno. On je, inače, sada doktor u Banjaluci. Kad stari, pokojni, ode na roditeljski kod njega i kod mene, bilo je tu malo problema. Nekako sam se snalazio (smeh). Bio sam vrlo dobar, ali otac je uvek tražio više od toga. Kad ode kod starijeg sina na roditeljski, sve samo pohvale, a kad ode kod mene, ima i koji neopravdani… Ali bože moj. Mama kaže sada, kada priča mojoj deci, da jesam bio malo nestašan. Voleo sam da igram fudbal, da idem na igralište. U to vreme roditelji su bili strogi, pogotovo stari. Tako smo malo bežali od kuće da bismo igrali fudbal, košarku… Pet godina je već kako se upokojio, jako mi je teško zbog toga. Teško je to rečima objasniti, to je bila posebna veza. Imali smo neki drugarski odnos.
Kako si podneo taj gubitak?
– Meni je najveći uzor moj otac. Kad bih sada mogao da vratim vreme, da ga oživim, ne postoji cena… Posle sahrane nisam pevao 40 dana i posle toga sam prvi nastup imao u Bjelovaru. Sećam se, rekao sam muzičarima: „Ja ne znam kako će to izgledati, momci, molim vas, imate mikrofone svi u slučaju da grešim, ispravljajte me malo”. Krenem ja, ide prva, druga, treća pesma, ide to, sve je super, i na sedmoj pesmi stanem i kažem da mi je otac umro, da jedno vreme nisam pevao, i da se izvinjavam i da ću jednu pesmu posvetiti njemu, i svi su me podržali aplauzom. Nasred te diskoteke bila je disko-kugla, krenem da pevam i vidim u njoj oca, oko njega zraci sunca, a on nasmejan… Setio sam se kad mi je kroz šalu govorio, kada umre: „Mali, radi ti svoj posao”, i to mi je dalo snagu. On je s jednom radničkom platom nas četvoricu odgajio, a sve smo imali u životu.
Šta ti je rekao kad si odlazio u Beograd?
– U martu ’91. došao sam u Beograd. Sledećih pet godina nisam video majku. Kada sam počeo da pevam u kafani, stari mi je govorio: „Pusti pevanje, pusti kafane, zaposli se”. Kad sam snimio prvi, pa drugi album, malo se čulo za mene. Putuje on autobusom, pošto je to mali kraj, poznaju se svi, i ide pesma na radiju i kaže on šoferu: „Pojačaj, to moje dijete peva”, a kaže mu on: „Bogati, reci mi, Stevane, je l’ Jovan još šta radi osim što peva”, a kaže mu stari: „Čoveče božji, on je profesionalac”.
Tvoja supruga uopšte nije prisutna u javnosti, a toliko dugo ste u braku. Koliko je teško održati brak, je l’ u stvari recept to što ti nisi toliko estrada?
– Možda ima malo toga, možda što ne živimo u Beogradu, ali to je prvenstveno ljubav. Mi smo, kao i svaki bračni par, imali svađice, začkoljice. U početku sam jedno vreme bio boem, ostajalo se u kafani i mimo posla. Znala je da se naljuti, nema te dva dana, stigao si s puta, ali sve se to dovelo u red. Mi smo se brzo zaljubili, brzo i venčali, i trebalo je, logično, malo vremena da sve dođe na svoje. Jedno vreme smo izlazili po kafićima, picerijama. Jedno veče ja njoj kažem: „Slušaj, daj mi da se uzmemo, šta ima svako veče da izlazimo po kafanama, možemo mi to i kod kuće”. Malo se iznenadila, ali je pristala.
Koliko sada vodiš taj boemski život?
– Mnogo manje, moja mi je porodica centar sveta, oni su moja tvrđava. Imam dosta drugova u celoj bivšoj Jugoslaviji, volim s ljudima da provodim vreme, ali mnogo manje nego ranije. Ne bih želeo da iko ima problematične situacije. Lako je biti problematičan.
Imaš troje dece, i njih uspevaš da zadržiš daleko od javnosti…
– Nikola završava veterinu, Jovana studira stomatologiju, a Damjan je sada završio srednju školu, trenira fudbal, pa ćemo videti šta će biti, trebalo je na neku sportsku akademiju da krene, međutim, ovaj virus je sve poremetio. Inače, ćerka je trebalo da se zove Olja. Bio sam u Beču kad mi se žena porađala i, kad sam stigao u Srbiju i kad je ona izašla na prozor bolnice, ja onako malo „osvežen” rekao sam joj: „Ljubavi, pa ti si meni rodila ćerku”, i kad je trebalo da se upiše dete, rekla je: „Ja bih ipak da bude Jovana”. Po meni.
Karijeru si počeo u kafani, da li je bilo neprijatnih situacija? Ipak si radio u doba žestokih momaka.
– I danas ima tih žestokih momaka, ali drugačiji je ambijent u kome ljudi nastupaju. Tu je obezbeđenje, momci koji su s tobom i na vratima, i pored bine, i do bekstejdža, i koji te prate, mi to ranije nismo imali. Retko gde je to bilo devedesetih, bio si prepušten sebi, bio si i pevač, i psiholog, i doktor, i konobar, i gazda… Na moju sreću, karakter mi je takav, ne sećam se nekih ozbiljnijih problema. Bilo je tih žestokih momaka, ali više su me gotivili, dosta, nažalost, ima pokojnih…
Za početak tvoje karijere zaslužan je Baja Mali Knindža…
– To je bilo u jednoj kafani u Temerinu. Dok sam pevao, on mi pokazuje onako da mu se sviđa. Kažem ja njemu, radio bih nešto, ali ne znam da li sam spreman finansijski, i zamolio da mi pojasni kako se to radi. Sutra me je zvao telefonom da se vidimo. Bio sam iznenađen, nisam mislio ni da me je zapamtio. Moja želja je u to vreme bila da mi Dragan Stojković Bosanac radi album, pa su me upoznali s njim.
Kako je izgledao rad sa njim?
– Imao sam strah od njega, sad smo kao drugovi, zna on i da me opsuje (smeh). Jednom prilikom, sećam se, pevam ja i već 10 puta ponavljam pesmu, a on ne reaguje. Ja stanem, a on će meni: „Šta si stao, mali”, a ja: „Kaži mi, valja li ili ne valja”, a on meni: „Ko je tebe ubedio da ti znaš da pevaš?”
Da li je tačno da je želeo da ti sa albuma skine pesmu „Samo jednom srce voli”?
– Mislio je da ne mogu da otpevam najvišu deonicu. Znam da mogu, ali davali su mi uporno da pijem mleko, a ja pijem rakiju pa ne mogu ništa da pevam. Ne radim na mleko. Sutradan sam sreo drugove, tresnuo nekoliko komada i došao kod njega. Kaže on: „Ne možeš ti to pevati, to je ženska intonacija”, a ja mu kažem: „Mogu, pusti mi dva puta”. On me pusti, ja uđem u studio i otpevam dva puta, uopšte me nije prekidao. Kad sam završio, kaže: „Aj, mali, izađi ovamo”. Ja izašao i on pustio, sećam se da je bila neka konobarica Julija, jer je tu bio neki šank i otvorena vrata, i on zove: „Julija, donesi mu gajbu piva da ponovi sve, nek se nosi”.
Tražen si bio na terenu, međutim, dugo si čekao na veliki diskografski proboj…
– Kad sam snimio prvi album „Samo jednom srce voli”, mene je produkcija Lazarević poslala da radim preko. Posle toga je ta produkcija nestala, pa je došlo bombardovanje, pa sam ja jedan album izdao za „Renome”, tada ovde nisu radile ni televizije, ni produkcije, malo sam tako raduckao preko, u Bosni, sve do pesme „Moje najmilije”.
Je li ta pesma bila namenjena drugim pevačima?
– Sve je počelo kad sam došao kod mog prijatelja, aranžera i producenta Dragana Kovačevića Struje. Pili smo piće, ja sam mu rekao: „Slušaj, ja nešto uraditi moram, a kako – ne znam”. U to vreme Marinko Cipiripi me sreće na ulici u Novom Sadu u prolazu i viče: „Hej, mali, đe si, šta ima? Imam neku pesmu za tebe”, ja kažem: „Daj, brate, šta imaš, pošalji mi”. Zapevao je : „Rado te se setim, ljubavi stara”, ja mu kažem: „Dobro je to, snimi mi demo”. Kaže on meni: „Ona stoji kod Dejana Matića i kod Jelene sa dva L, ali mislim da oni to neće, ne vide sebe u tome”. Eto, tako je došla do mene. Ona je, inače, bila zamišljena u sporijem ritmu, ali Struja je imao drugačiju viziju i, kad je to zagrmelo, bilo je kao poplava.
Jedan si od pevača koje fudbaleri najviše vole i najčešće zovu da im pevaš. Kako to izgleda?
– Pevam ozbiljnim fudbalerima, jako me iznenadilo da tako mladi momci od 20 i nešto godina traže pesme koje su starije i od mene. Dejan Stanković ima ozbiljan repertoar, Kolarov je brat, Boban Rajković… Čudio sam se kako znaju neke stare šumadijske pesme poput „Kosio sam seno dole kraj Morave”. Onda sam shvatio da su oni u karantinu, da igraju po svetu s tim osećajem da si daleko, pa ne može Gans end rouzis da ih raspali, nego Radiša Urošević, Miroslav Ilić, Šaban Šaulić, Halid Bešlić…
Za koju si pesmu najveći bakšiš dobio?
– Nisam pevač koji voli da peva za bakšiš, više volim da pevam za ljude koji vole muziku i koji uživaju, ne moraju ništa ni da daju. Možda je to neka trauma iz mlađih dana, kad se pevalo u kafani, pa ti neko kaže: „Mali, dođi ovamo”, pa sam nekad znao da se razočaram kada me neko pita za pesmu a ja je ne znam, i onda mi kažu kakav sam to to pevač. Ali i kad pevam, istina je da su bakšiši bili najveći kod fudbalera, i to za starije pesme i Šabanove.
Šta ti naručuješ u kafani?
– Omiljene pesme su mi „Čovek lutalica”, „S namerom dođoh u veliki grad”, a od ženskih samo dve: „Što se život sa mnom igra” i „Kroz šljivike i livade”.
Kada čovek ukuca tvoje ime na internetu, od svih vesti izađe Miljana Kulić, koja je izmislila priču o tebi u rijalitiju. Je l’ ti je malo žao što nisi više radio neke svoje gluposti, makar da zbog tuđih ne odgovaraš?
– To je bilo pre pet godina, ozbiljna neprijatnost za moju porodicu. Vozio sam kola i neko me zove i kaže: „Pričaju na televiziji kako imaš dete s nekom malom”, a ja rekoh: „De, pusti me”. To je jedno vreme ludački krenulo na televiziji, pa sam zvao ljude da to demantujem, jer je apsolutna neistina. Hvala bogu, sve je prošlo, ali bilo je to teško vreme.
Goran Jovanović
Komentari (0)