Novi dan i nova tužna vest za svetski fudbal.
Preminuo je Žerar Ulije, tvorac poslednje Liverpulove “triplete”, nakon dugogodišnjih zdravstvenih problema, pre svega sa srcem. Umro je posle operacije u Parizu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ljubimac “Kopa” je imao interesantnu karijeru, a neće ga pamtiti samo “Enfild” i Liverpul, već i grad svetlosti i prestonica Francuske, kojoj je doneo prvu nacionalnu titulu tek 1986. godine.
Mnogo je današnjih primera, poput Žozea Murinja pre svih, gde vrhunski treneri nisu imali uspešne igračke dane ili gotovo nikakve, ali u vreme kada je Žerar Ulije počinjao, to se nije često sretalo. Takav je bio on. Ne igrač, već učitelj. Kako na terenu, tako i u školi.
Njegov put nije bio nimalo lak, a vrlo lako ga je mogao odvesti na potpuno drugu stranu. Zbog očeve bolesti je napustio “full time” studije engleskog jezika u Lilu i bio primoran da počne da radi u obrazovnoj ustanovi. Sudbina se tih godina poigrala s Ulijeom i poslala ga tamo gde će 30-ak godina kasnije postati heroj, legenda i ikona. U Liverpul.
U procesu dobijanja fakultetske diplome, jednu godinu proveo je u Engleskoj na usavršavanju. Spletom okolnosti grad koji je izabrao bio je upravo onaj gde su tih godina Bitlsi polako nestajali, a rađala se jedna nova dinastija.
U sezoni 1969/70, koju je proveo na Ostrvu, Ulije je čak pogledao i svoju prvu utakmicu Liverpula. Bilo je to protiv irskog Dandalka, a rezultat je bio 10:0. Za to vreme je igrao i za jedan lokalni, amaterski klub, a po povratku u domovinu postaje i direktor škole, koju ubrzo napušta, jer je ljubav prema fudbalu bila prejaka.
Od četvrte do prve lige prošlo je skoro 10 godina, a Ulije je od svojih ekipa pravio čuda. Nu-Le-Min je podigao za dve divizije, od Lansa je stvorio evropski klub, nakon što ga je preuzeo u Ligi 2, a onda je usledio poziv Pariza.
Prestonica bez titule. Nešto što je nesvojstveno. Nešto nezabeleženo. Ne samo bez pehara, nego bez kluba. Onda je došao Ulije.
U svojoj premijernoj sezoni na klupi Pari Sen Žermena osvaja prvu klupsku titulu u istoriji.
Logičan sled dešavanja prebacio ga je u nacionalni tim, gde je prvo radio kao asistent Mišela Platinija, a zatim i samostalno preuzelo kormilo, kada počinje i da shvata da u fudbalu nije baš sve sjajno. Nije uspeo da se plasira na Svetsko prvenstvo 1994, a za to je direktno okrivio Davida Žinolu u knjizi 20-ak godina kasnije. Bivši as Njukasla ga je čak i tužio, ali bezuspešno.
Tada kreće njegova najblistavija epizoda. Za razliku od sedamdesetih, devedesete su bile okrutne prema Liverpulu, timu koji se nije snašao u premijerligaškim vodama, a od hejselske tragedije je nestao i sa evropske mape.
Uprava odlučuje da na klupi sa dugogodišnjim trenerom Rojem Evansom upari i Francuza. Nije funkcionisalo, pa je Evans posle par meseci podneo ostavku. Ulije ubeđuje klub u svoju viziju i petogodišnji plan koji bi trebalo da donese rezultate od 1999. godine pa do 2004. Malo je reći da je pogodio.
Prvo je rasprodao kompletnu ekipu, od Mekmanamana, Insa, Džejmsa, Mekatira, pa nadalje, a u naredne dve godine je angažovao čak 16 novih igrača, uz to dodao i đake iz akademije. Naravno, među njima je bio i Stiven Džerarad, kojem je traku dao sa svega 23 godine.
Rezultati su krenuli da dolaze ekspresno, nije bilo potrebe da prođe taj najavljeni petogodišnji period, nego već u sezoni 200/01 Liverpul osvaja triplu-krunu, specifičnu po tome da su u pitanju sve bili kupovi. Kup UEFA, FA Kup i Liga kup.
Ipak, po početku najboljeg perioda karijere i preporoda posrnulog velikana, kreću i njegovi zdravstveni problemi. Tokom poluvremena utakmice sa Lidsom, Ulijeu je pozlilo, hitno je prebačen u bolnicu, gde je ustanovljeno da je imao disekciju aorte. Uspeo je da preživi, a do kraja sezone ekipu je vodio njegov asistent Fil Tompson.
Po odlasku iz kluba 2004, njegov sistem je nastavio da živi i donosi rezultate. Na krilima toga Liverpul osvaja i Ligu šampiona sa Rafom Benitezom 2005, godine kada se Ulije vraća u domovinu i potom sa Lionom nastavlja dominaciju Ligom 1.
Ulije neće ostati upamćen samo po vidljivim rezultatima i uspesima. Nakon odlaska iz seniorske reprezentacije, on je potpuno reorganizovao mlađe kategorije francuske selekcije i ne krije se da je uspeh 1998. i osvajanje Mundijala, u velikoj meri i njegova zasluga. Princip stvaranja igrača i traženja istih preneo je i na “Enfild”, gde je često dovodio najtalentovanije pojedince iz domovine, koji su svim silama hteli da sarađuju sa njim. Nije svaki put pogodio, ali je taj koncept finansijski često zano da bude primamljiv za upravu.
Zbog svega što je doneo francuskom fudbalu, dobio je nacionalni orden Legije časti. Sličnu pohvalu dobio je i u Engleskoj.
Fudbalski svet ima za čim da žali na dan kada je otišao veliki Žerar Ulije.
Ćiro Blažević slomljen nakon smrti prijatelja: Zvao sam ga pre mesec dana i sve je bilo u redu
Komentari (0)