Aleksandra Gospavić, kristaloterapeut, peat praktičar po metodi Slavinskog, regresoterapeut, sistemski konstelator, theta healing praktičar i praktičar Bahovih esencija, u autorskom tekstu “Porez na dar” govori o ličnim darovima, njihovoj stvarnoj vrednosti i promenama na koje moramo da budemo spremni.
Tekst prenosimo u celosti:
“Ti si odrasla verujući da su darovi besplatni. Sreća, talenat, ono famozno isceljenje nakon kojeg bi sve odjednom trebalo da bude lakše. Niko nas nije naučio osnovnom zakonu postojanja: svaki dar koji nosiš ima svoju cenu.
Ako osećaš da te život trenutno žulja, da gubiš ljude dok pronalaziš sebe i da nosiš težinu tamo gde si očekivala olakšanje — to nije kazna. To je samo faktura. To je tvoj porez na dar.
Zamisli slikara koji svoja platna krije u mračnom podrumu. Ima viziju, ima talenat, ali ne dozvoljava da iko vidi njegove boje. Možda ćeš reći — pa šta, priroda je ionako lepša od svake slike. I u pravu si. Priroda jeste savršena. Nijedan slikar ne može nadmašiti drvo u cvatu ili oluju.
Ali ljudima i ne treba još jedna kopija prirode. Treba im prevod.
Tvoj talenat — bilo da slikaš, slušaš, isceljuješ ili jednostavno razumeš ljude — služi da tu sirovu, savršenu prirodu prevedeš na jezik ranjenog ljudskog srca. Porez na taj dar je ranjivost. Kada izneseš sliku pred svet, rizikuješ osudu i neshvatanje. Ali ako odbiješ da platiš taj porez, tvoj dar počinje da truli. Talenat koji se ne deli prestaje da bude dar i postaje dug.
Svi žele da budu moćni i celoviti. Malo ko želi da plati cenu tog kvantnog skoka. A ona se plaća u najskupljoj valuti. Isceljenje plaćaš gubitkom onog starog identiteta u kojem si znala kako da preživiš. Plaćaš ga odlaskom onih ljudi koji su te voleli samo dok si bila slaba, jer sada tvoju novu frekvenciju doživljavaju kao pretnju. Isceljenje te izbacuje iz toplog blata toksičnih navika pravo na brisan prostor, gde više nemaš koga da kriviš.
A upravo tu — na tom brisanom prostoru — počinje nešto drugo. Nešto što Polje već zna, čak i kada ti još ne znaš. O tome kako se ta nova stvarnost zapravo rađa, pisala sam ovde.
I tu dolazimo do onog najbolnijeg pitanja: zašto uopšte plaćamo taj porez kada nismo dobili nikakvo uputstvo za upotrebu? Neko ceo život traži svoju svrhu, ne nađe je, a opet plati porez kroz patnju ili bolest.
I jeste.
Ali tu pravimo fatalnu grešku. Patimo jer smo oboleli od grandioznosti.
Uvereni smo da naša svrha mora biti na naslovnoj strani, da moramo spasiti svet, pokrenuti mase ili napisati remek-delo. Očekujemo holivudski scenario i „veliku misiju“, potpuno slepi za svakodnevicu. A Polje ne traži grandioznost. Ono traži samo prisutnost.
Možda si danas ispunila svoju životnu svrhu samo time što si nahranila onu uličnu mačku. I nećeš imati pojma. Ti ćeš i dalje sedeti, očajavati i misliti kako još nisi našla svoju svrhu — potpuno nesvesna da si tim jednim potezom zavrtela kosmički točak.
Najveći porez ne plaćamo na neotkriveni talenat. Plaćamo ga na aroganciju — na to što smo sitnice proglasili nebitnim. Prestani da čekaš uputstvo za velike stvari. Svrha nije skrivena destinacija — ona je frekvencija na kojoj hraniš tu mačku, slušaš osobu preko puta sebe, poštuješ dan koji ti je dat.
Onaj najteži račun već si platila. Samo to nisi znala.
Koja je faktura koju trenutno plaćaš?
Ne ona koju pokazuješ drugima. Ona prava — ona koju osećaš u telu kada legneš noću i kada se probudiš ujutru.
Napiši mi u komentaru. Ili samo sedi, zatvori oči i budi iskrena sama sa sobom. I to je dovoljno.”
Autor: Aleksandara Gospavić
Komentari (0)