Boli me duša kada čujem zlurade komentare o sebi. Srce mi se cepa kada me ćerka upita: „Mama, hoćeš li izgubiti posao?” Uložila sam sto odsto sebe u ovu funkciju koja mi je poverena. Mogla sam da ostanem na odeljenju pulmologije u Kliničkom centru Srbije, da lečim mojih dvadeset pet pacijenata i da uživam kao bog. Ali nisam. Odabrala sam da učestvujem u ovoj borbi u kojoj moramo pobediti. Neću se povući jer general ostaje do kraja, ovako u intervjuu za Objektiv iskreno priča direktorka najveće kovid bolnice u Srbiji prof. dr Tatjana Adžić Vukičević (50), kojoj se život potpuno promenio otkad je postala rukovodilac ove ustanove.
MUŽ JE SAVETOVAO DA NAPUSTI KOVID BOLNICU
Uskoro će biti godinu dana otkad je otvorena kovid bolnica u Batajnici, a dr Adžić Vukičević priznaje da je prilično umorna od svakodnevne, mukotrpne borbe za život bolesnika jer se, kako smatra, kraj epidemije ne nazire.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
‒ Toliko sam umorna da umornija ne mogu biti. Nekad mi se desi da, kad dođem kući uveče oko sedam sati, razmišljam da li ću dočekati jutro. Kosa mi opada u pramenovima od ove hirurške kape koliko je dugo nosim. Verujte. Devetnaest meseci. Devetnaest meseci bez prestanka jurimo po bolnici kao pomahnitali kako bismo spasili nečiju majku, oca, suprugu, sestru… Nije lako. Da mi neko kaže „Izdrži još mesec dana”, lakše bi mi bilo. Ali ovome nema kraja, sa ovih 6.000 obolelih nikako ne mogu da budem optimista – kaže direktorka.
Dr Adžić Vukičević ističe da su i njeni zaposleni u bolnici razočarani što protivnici vakcinacije ne poštuju lekare koji ulažu nadljudske napore da bi spasili pacijente od opasnog virusa.
‒ Osećamo se ružno, prevareno, izdano. Među nama nema razlike da li je neko lekar ili medicinski radnik. Svi smo određeni da lečimo ljude. Skoro godinu dana pričamo koliko je vakcinacija protiv koronavirusa bitna, a nailazimo na takav otpor da se ponekad zapitam šta se dešava sa ljudima. Šta im se mota po glavi? Nemate prava da ugrožavate one ljude koji žele da žive. Oni koji ne žele da žive, a pritom se nisu vakcinisali, ne bi uopšte trebalo da dolaze ovde i da traže našu pomoć. Neka se leče sami – ističe naša sagovornica priznajući da joj je suprug često savetovao da napusti mesto direktora u kovid bolnici u Batajnici.
‒ Muž mi je rekao da ostavim sve i kažem „zbogom i doviđenja”, da se okrenem i odem. Ali nikad ne bih to uradila, osim ako me ne oteraju. A ako bi se to desilo, vratila bih se na pulmologiju, brinula se o mojim pacijentima i stavila prst u uvo. Iskreno vam kažem – priča dr Adžić Vukičević.
TELEFON ZVONI I USRED NOĆI
Dok smo razgovarali sa prvom ženom najveće ustanove za zbrinjavanje kovid bolesnika u Srbiji, njen telefon nije prestajao da zvoni. Tako je, kaže, i kada dođe kući, pa se često desi da posao nastavlja u krevetu.
‒ Telefon non-stop zvoni, pa čak i kada završim smenu. Dešava se da me probude u toku noći. Pitaju me, konsultuju se sa mnom, organizujem premeštaj pacijenata bukvalno iz svog kreveta. Slobodnog vremena nemam, jedino nedeljom uspevam da se posvetim Dunji. Tada šetamo pored reke, makar malo da vidim sunca, jer drugačije ne mogu. Naravno, posle uobičajenih obaveza koje ima jedna domaćica. Jer, ja jesam zdravstveni radnik, ali isto kao i sve žene kuvam, perem, peglam, usisavam, raspremam kuću – ističe direktorka.
Zbog posla i rizika da ne prenese zarazu drugima, dr Adžić Vukičević kaže da više od mesec dana nije videla svoje roditelje.
‒ Moji roditelji su zabrinuti s obzirom na to da radim u crvenoj zoni, međutim, ne govorim im sve da se ne bi brinuli još više. Svi zdravstveni radnici se na neki način distanciraju od najvoljenijih da ih ne bi ugrozili. Nažalost, to očigledno niko ne razume – priznaje direktorka.
TEŠKO PODNELA SESTRINU SMRT
Iako je dr Adžić Vukičević od samog početka imunizacije bila odgovorna, te su se ona i njena porodica odmah vakcinisali, nažalost, njena sestra od tetke nije uspela da se izvuče iz kandži ovog smrtonosnog neprijatelja.
‒ Moja sestra je bila onkološki bolesnik, izgubili smo je. Lečila se u bolnici u Republici Srpskoj, lekari su dali sve od sebe, međutim, korona je pokazala zube. U mojoj porodici je dvanaestoro bilo zaraženo. Ja sam primila rusku vakcinu, sve tri doze. Ako bude trebalo i četvrta da se primi, biću prva u redu. Nema tu mnogo da se priča. Samo vakcinom se možemo spasiti od korone – kaže naša sagovornica.
Pored porodice, ali i fudbala koji obožava, dr Adžić Vukičević navodi da je njena velika ljubav i pulmologija, te da joj nikad neće okrenuti leđa.
‒ Pulmologija je moj život već dvadeset šest godina, za tu oblast sam se rodila. Zato svakog ponedeljka idem na Klinički centar i radim ambulantu na odeljenju pulmologije. Tražila sam dozvolu od šefa pošto ne želim da okrenem leđa mojim starim pacijentima. To su pacijenti sa plućnim fibrozama i karcinomima, koji me zovu i ne mogu tek tako da ih odbacim – iskreno kaže direktorka.
ILI VAKCINA ILI OTKAZ
Pričajući o aktuelnim tročasovnim kovid propusnicama, dr Adžić Vukičević kao iz topa kaže da su mere previše slabe, te da je digla ruke od upozoravanja i javnosti i kolega.
‒ Govorila sam još u januaru, zvocala i zvocala da se moraju uvesti najrepresivnije mere kako bi se zaustavilo širenje virusa, međutim, niko me nije podržao. Ako budem drugačije mislila, ako se prodam nekome, kunem se, skinuću ovu uniformu sa sebe i iscepaću je pred svima. Tačno će biti onako kako su Tarabići predvideli – biće nas pod jednom šljivom, upamtite moje reči. Jer, sa ovim mentalnim sklopom srpskog naroda, koji je divlji i neposlušan, ove kovid propusnice ništa ne znače. Zato sa žaljenjem mogu da konstatujem da će to biti prirodna selekcija, da će onaj koji se vakcinisao i koji je jak preživeti, dok će pola od onih koji nisu zaštićeni oboleti od virusa, a polovina od njih će umreti. I tako ćemo steći kolektivni imunitet, po mnogo skupljoj ceni nego po ovoj koja nam je data vakcinama. Takav smo narod – tvrdi razočarana dr Adžić Vukičević.
Naša sagovornica kaže da je među njenim zaposlenima postojao otpor prema vakcini, ali ih je samo jednom rečenicom ubedila da treba da se zaštite od opasnog virusa.
‒ Moji zaposleni nisu hteli da se vakcinišu, pa čak ni moji najbliži saradnici. Rekla sam im početkom avgusta, ko se ne vakciniše prvog septembra, može da ide odavde. I onda su moj apel prihvatili i vakcinisali se. Ispričala sam im da nema razloga za strah. Ja sam, recimo, potpuno nesvesno, nakon što sam primila vakcinu, popila „kaberne sovinjon” za dušu. Bila neka vrućina, sunce upeklo, ja žedna… Rekoh tada mužu, ako mi se nešto desi, vodi me u Urgentni centar odmah. Naravno, sve je bilo u redu – kaže kroz šalu direktorka.
Piše: SANJA RADOVANOVIĆ
OVU I OSTALE AKTUELNE TEME MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 03. NOVEMBAR
BONUS VIDEO:
Komentari (0)