Mirko Radaković (70), penzionisani pukovnik i komandant 18. pešadijske brigade Ličkog korpusa Vojske Republike Srpske Krajine, nakon 26 godina od ozloglašene hrvatske akcije „Oluja”, za Objektiv je posle mnogo vremena pristao da priča o najvećem egzodusu nakon Drugog svetskog rata.
Objektiv je juče pustio prvi deo ispovesti Mirka Radakovića, a danas vam donosimo drugi deo.
Prvi deo možete pročitati OVDE.
PRVI DAN BEZ MRTVIH
Radaković ističe da se njegov bataljon prvog dana ozloglašene akcije herojski borio, gotovo bez žrtava, ali da je već sutradan sve pošlo po zlu.
‒ Otišao sam na osmatračnicu na Ljubovu, dao zadatke. Otpor brigade je bio vrlo uspešan, smiren, bez ikakvih trzavica. U 10 sati glavni stožer je bombardovao moje komandno mesto, uništio poštu, prodavnicu, školu. Odmah su oglasili da su uništili veliko četničko komandno mesto u Lici. Međutim, mi smo sve pripremali, ja sam tačno znao kada da pođem na istureno komandno mesto. Jednostavno, znao sam kako razmišljaju, svi smo mi završili škole JNA ‒ navodi naš sagovornik.
MIRKO, ŠTO NE IZVLAČIŠ BRIGADU
Dok je stanovništvo bežalo da spasi živu glavu, Radaković navodi da je njegov bataljon pokušavao da odbrani šta se odbraniti može, međutim, nakon što je otišao u komandu korpusa u Korenicu, saznao je šta se zapravo dešava širom Srpske Krajine.
‒ Načelnik glavnog štaba general Lončar kazao mi je: „Mirko, što ti ne izvlačiš brigadu? Tebi će brigada pasti u okruženju!” Ja sam mu odgovorio: „Ne širi defetizam!”
Kazali su mi da idu da izvlače gračačku brigadu i da naprave položaje kod mesta Otrić da bi narod Knina mogao da se izvuče. Rekli su da će sutradan pasti Knin. Ja sam imao filozofiju da tek ako ne možeš da se izvučeš posle tri-četiri juriša, prelaziš na rezervne položaje. Nisam mogao da verujem šta čujem ‒ navodi Radaković.
NEMOJTE DA UZALUDNO GINEMO, SVE JE DOGOVORENO
Sledećeg dana borbe su nastavljene, a Hrvati su pokušali na najogavniji način da slabe moral srpske vojske.
‒ Kiša granata je padala, a hrvatski vojnici su čak dobacivali: Nemojte džabe da ginemo, sve je dogovoreno!” Potom sam u komandi korpusa saznao da je desno krilo moje brigade napustilo položaje i otišlo na rezervni položaj, da je palo Petrovo Selo i aerodrom Bihać, da je peti korpus izbio prema Korenici, da komandant korpusa vodi borbu za očuvanje Korenice, glavnog komandnog mesta, znao sam koliko je sati ‒ navodi Radaković.
Tog 5. avgusta je, kako navodi, odlučio da izvlači brigadu i naredio komandantu u Ličkom Osiku, tj. Teslingradu, da otpočne izvlačenje brigade.
‒ Nakon teškog ranjavanja komandanta bataljona Nebojše Radakovića, postavio sam na njegovo mesto penzionera pukovnika Milana Vunjaka.
Preko veze sam kazao: “Gospodine pukovniče, odmah izvlačite bataljon, pravac Teslingrad, do Udbine.” To su svi slušali i oficiri i komandant glavnog štaba. Međutim, on meni odgovori: “To je izdajničko naređenje. Neću izvršiti.” Tada nisam razmišljao o pobedi, već o spasavanju ljudi. Potom pozovem ranjenog Nebojšu i naredim da izvlači bataljon, da vidi da to nije moj hir. Kazao sam: “Večeras vas čekam u školi u selu Mekinjar. Tu me možete streljati, obesiti, raditi sa mnom šta hoćete.” Preuzeo sam komande elitne čete da pravim odstupnicu, tučem tenkovima da izvučem bataljon. Dočekao sam komandanta bataljona za šest sati, oni su mene ljubili u školi, nisu me ubili. Saznali su da je pao Knin, Gračac, Ličko Petrovo selo ‒ navodi naš sagovornik.
CEO SVET MI SE RASPAO
Preko Donjeg Lapca do Bosanskog Petrovca išla je tužna kolona vojske i naroda.
‒ Išao sam peške do Une da vidim gde je zastoj. U Kulen Vakufu isto nije bilo komande.
Tu sam video najstrašniji prizor! Milicija Republike Srpske je razoružavala svoju braću, srpske vojnike. Bilo mi je draže da sam umro, nego da sam to video. Tada mi je bilo jasno da su od Republike Srpske Krajine svi digli ruke. Tada se ja pretvorim u Davida Štrpca i kažem policiji putem megafona: „Slušaj, mene je Mladić postavio za komandanta mostovnog prelaza, slušajte naredbu!” Plašio sam se da Alijin bihaćki korpus ne preseče kolonu. Bio sam tu čitav dan i noć, i kada su svi prošli, seo sam u neki sanitet i došao u Bosanski Petrovac. Čitavo Petrovačko polje je bilo preplavljeno izbeglicama. Tada su naišli hrvatski avioni i bombardovali taj namučeni narod.
Ubili su dvoje dece. Do tog trenutka sam samo razmišljao da spasim ljude, a onda sam shvatio da smo izdani i da smo ostavljeni. Tada sam zaplakao prvi put kao komandant. Shvatio sam da smo izdani. Hteo sam da se ubijem. U tom trenutku mi je prišla jedna novinarka sa Radio Korenice koja me nije volela. Zagrlila me je, videla je da se raspadam. Potom mi je prišla jedna profesorka u penziji Bosa i ona mi kaže: „Komandante, nemaš ti za čim plakati i nisi ti kriv. Niti je bilo ko kriv od našeg naroda, komanda je daleko odavde. Moj otac, kad se povlačio sa Đujićevom divizijom 1944. godine, kad su ih bombardovali u Gackoj dolini, komanda je bila negde u Trstu, u Briselu. I sad je komanda negde u Briselu.” Te reči su me smirile da se ne ubijem ‒ zaključuje Radaković.
BONUS VIDEO:
Piše: Nikolina Marić
OVU I OSTALE AKTUELNE TEME MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 4. AVGUST
Komentari (0)