Georgij Federovič (85), Olena Nikolajevna (82) i njihova ćerka Irina (57) iz Kijeva ni slutili nisu da će najveći hrišćanski praznik ove godine, prvi put u životu, provesti čak hiljadu i po kilometara daleko od svog doma, u Srbiji.
Ekipa Objektiva ih zatiče u selu Ruski Krstur nadomak Kule, u kući njihovog dugogodišnjeg prijatelja Vladimira Nađa (50). Kako kažu, poslednjih meseci žive kao na filmu, za dlaku su pobegli od razornih tenkova koji su, kako pričaju, sravnili njihovo imanje i sve ono što su godinama gradili. Iako nasmejani dok nas dočekuju, u očima im se nazire tuga što su na ovakav način izbegli iz svoje zemlje, koja za njih više nije sigurna luka.
− Tako nam je kako nam je. Da se žalimo, ne smemo, jer imamo sve što nam je potrebno, a čak i više od toga. Preko dana a čak i više od toga. Preko dana smo zauzeti poslovima u kući i u bašti, pomažemo Vladimiru u svemu, ali kad padne mrak i legnemo u postelju, čuje se naše ridanje, molitva, a beli jastuk bude natopljen suzama. Velika je tuga ostaviti sve za sobom i otići sa tri kese u ruci. Eto, toliko smo poneli, samo tri plastične kese sa dokumentima i lekovima – priča nam Olena dok nam pokazuje fotografije svojih prijatelja za koje i ne zna na koju su stranu otišl
SIGURNI U RUKAMA PRIJATELJA
Domaćin Vladimir ne krije suze radosnice što je ugostio svoje „kijevske roditelje”.
− Ja sam njihov mezimac. Mi se poznajemo punih trideset godina. Nikada neću zaboraviti kako su oni mene dočekali i pomogli mi kada sam došao da studiram u Kijev. Proveo sam pet godina sa njima, ponašali su se prema meni kao prema svom detetu. Takve stvari se ne zaboravljaju. Sada nas je spojio rat, ali nećemo da budemo tužni, izgradićemo ponovo Kijev. Živeli! Georgij, Olena i Irina su 5. marta napustili glavni grad Ukrajine i uputili se na zapad zemlje, gde su tri dana proveli u prihvatnom centru. S obzirom na to da je Georgij do tada bio u bolnici jer je po četvrti put imao moždani udar, morali su da se sklone na sigurnije i bezbednije mesto.
− Mi smo se čuli kada je počelo ratno stanje u Ukrajini, a Olena mi je govorila da će se sve srediti i da nema razloga za brigu. Posle tri dana, zvoni telefon, a Olena kaže: „Mi bismo ipak došli, ako se slažeš.” Odmah smo organizovali evakuaciju, njihove unuke su ih dovezle do granice gde ih je moj zet pokupio i dovezao kod mene. Moje srce je bilo ispunjeno, toliko sam se obradovao što ova kuća, na neki način, ponovo živi, s obzirom na to da sam sam sa svojim psom i deset kokošaka – kaže iskreno Vladimir, koji radi u Domu kulture u Ruskom Krsturu.
− Odmah sam prijavio da su smešteni kod mene, a od tog trenutka, sve komšije, cela crkvena zajednica, zaposleni u školi, svakodnevno su dolazili u kuću i donosili šta god su mogli. Neko donese sarmu, neko zakolje prase, neko napravi sir, tortu, neko donira garderobu. Zaista sam iznenađen, nisam očekivao toliko dobročinstvo od mojih sugrađana, jer pomažući njima, oni i meni pomažu.
OBIČAJ IZ UKRAJINE
Dok sedimo za stolom na kojem je korpa puna šarenih jaja, Olena nam služi kafu, domaći sok od jabuke i pihtije koje je lično spremala. − Ja se osećam kao u svojoj kući. Napravila sam juče srpske pihtije pošto sam čula da ih vi ne spremate kad grane sunce, nego da ih jedete samo tokom zime. Zahvalni smo Vladimiru, koji je proslavio svoj praznik, ali je zbog nas pripremio i pravoslavni Uskrs. Teško nam je, a on se trudi da tugu toliko i ne osetimo. Olena, koja je po struci psiholog i pedagog, objašnjava nam kakvi su njihovi običaji u Ukrajini.
− Vi ste mnogo disciplinovan narod, primetili smo to za ovih mesec i po dana, koliko smo ovde. Isto kao i vi, i mi bojimo jaja na Veliki petak, dok je za Uskrs običaj da napunimo punu košaru jajima i slatkišima, koje blagosiljamo da bi nam doneli zdravlje i radost. Na Uskrs volimo da zapevamo, pa se nemojte začuditi ako me čujete kako pevušim. Inače, danas se i blagosiljaju muškarci da što duže požive i održe lozu, pa ću vas poprskati svetom vodicom – nasmejano kaže Olena dok blagosilja naše kolege.
− Hristos vaskrese, radost donese. Hristos vaskrese, radost donese, Hristos vaskrese, radost donese.
PRILAGODILI SE
Georgijeva i Olenina ćerka Irina došla je sa svojim roditeljima u Srbiju, dok su u njihovom stanu u Kijevu ostali njen suprug i dve ćerke.
− Nisam mogla da pošaljem same roditelje na put dug 1.600 kilometara, s obzirom na to da smo tatu na našu odgovornost izvukli iz bolnice. Još uvek nije izlečen, ali baš juče je išao na pregled kod kardiologa i dobio svoje lekove. Dok sam ovde, trudim se da se ne dosađujem po kući, a s obzirom na to da se bavim hortikulturom, uz pomoć tate, koji je inženjer šumarstva, okopali smo Vladimiru baštu i zasadili luk. Ništa nije teško, ionako nas je sada puna kuća – priča nam Irina, a Vladimir dodaje da jedni drugima ne govore šta će da rade.
− Mi smo kao hipici, tumaramo po kući, svako radi šta želi, dovoljno je da se pogledamo i odmah znamo šta treba – kaže naš domaćin.
Vladimir nam priča kako su se on i njegovi stanari prvi put upoznali.
− Škola u kojoj je radila Olena uputila je zahtev našem Ministarstvu prosvete za saradnju. Poslali su dopis u Beograd, odatle su ih usmerili na Novi Sad, pa u Ruski Krstur, gde su se povezali sa gimnazijom. Tako smo se upoznali na zajedničkim projektima. Godinu dana kasnije, otišao sam u Kijev da studiram režiju, javio sam se njima i oni su me prigrlili kad je meni bilo najteže. U Kijevu su me mazili, pazili, kupovali mi sve što treba. Zaista sam bio njihov sin mezimac. Ukrajinska porodica sada se nalazi u sigurnim rukama. Svi brinu o njima, a u to smo se i uverili kada su, tokom naše posete, stigla dva velika paketa.
− Evo, ovako je svaki dan. Verujte mi. Čim se probudimo, izađemo ispred kuće, a na pragu stoji nešto za nas. Očekivala sam da ćemo biti zbrinuti, ali ne baš ovoliko. Evo rasplakala sam se, a ne želim da plačem jer smo svi živi, što je najbitnije – kaže nam Olena priznajući da im niko ne govori kada će moći da se vrate u svoju domovinu.
− Samo još jednom da vidim moj Kijev, pa nek umrem. Eto, toliko mi treba – kaže ova Ukrajinka.
Piše: Sanja Radovanović
OVU I DRUGE AKTUELNE PRIČE MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 23, 24. i 25. APRIL
BONUS VIDEO:
Komentari (0)