Selektor reprezentacije Srbije Dragan Stojković (56) sigurno je najbolja „desetka” sa ovih prostora u dosadašnjoj istoriji fudbala.
Ipak, možda će vas iznenaditi da je na početku karijere na njegovom dresu stajao broj osam!
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
A upravo je taj „Džaja od Kuršumlije”, Piksijev prijatelj i saborac iz vremena niškog Radničkog, za Objektiv govorio o mladim danima i počecima sadašnjeg selektora „orlova”, najpre se osvrnuvši na plasman Srbije na Svetsko prvenstvo u Kataru 2022. Da podsetimo, u nedelju je naša reprezentacija pod dirigentskom palicom Dragana Stojkovića, pobedom od 2:1 nad Portugalijom u Lisabonu, izborila direktnu vizu za Katar.
– Piksi je vanzemaljac u svakom pogledu, on jednostavno nije sa ove planete. Možda će nekome delovati smešno, ali ja znam i da se on skinuo protiv Portugalije, da bi rešio utakmicu i kao igrač – počinje priču Radosavljević, koji je nadimak dobio još kao dečak od pet-šest godina od komšija iz Kuršumlije.
A rešavao je Piksi mnoge mečeve kao „desetka”, i klupska i reprezentativna, ali dok to još nije postao, našao se tu jedan drugi vrhunski vezni igrač koji mu je pripomogao na početku – naš sagovornik Džaja.
Iako je igrao u čuvenoj generaciji „Reala sa Nišave” koja je stigla do polufinala Kupa UEFA 1982. godine, iako se s pravom diči i tim uspehom i golovima koje je davao, Radosavljeviću to nije najbitnije kada govori o svojoj fudbalskoj istoriji.
Marijane Vlače, spale su ti hlače
– Kad sve sagledam, i to kako sam igrao, i polufinale Kupa UEFA, meni je vrhunac karijere što sam bio asistent Piksiju kod njegovog prvog pogotka na početku karijere. Ta asistencija kad je dao gol Marijanu Vlaku iz Dinama, to je to… Taj snimak još čuvam kod sebe. Znate, mnogi su se pitali šta nam je falilo da 1982. uđemo u finale Kupa UEFA, a ja znam šta nam je falilo – da je Piksi rođen dve godine ranije.
A Stojković je te 1982. imao 17 godina, naredne godine je potpisao prvi profesionalni ugovor s Nišlijama, došao je i već pomenuti prvenac protiv Zagrepčana, i sve do 1986. oduševljavao je publiku na Čairu.
– Još dok je igrao za omladince, oduševljavao je sve nas. Navijači su ga obožavali, dolazili na utakmice zbog njega, protestovali kad bi bio zamenjen. A on je bio izuzetan momak, uvek nasmejan. Znali smo i da se opustimo, a znate kako je kod nas – uvek možemo da nađemo izgovor da izađemo, i kad pobedimo i kad izgubimo, pa ili da proslavimo pobedu, ili da tugujemo zbog poraza. Mi smo i ispali iz Prve lige, a on nas je, kad se vratio iz vojske 1986, ponovo uveo u elitu.
Vojevanje u Beogradu
Usledio je rastanak s Radničkim, ali sticajem okolnosti i posle Piksijevog prelaska u Crvenu zvezdu, on i Radosavljević su još neko vreme bili zajedno – u Beogradu.
– Došao je red na mene da odem u vojsku te 1986, u školu za rezervne oficire na Banjici, a on je prešao u Zvezdu. Mnogo mi je značilo što je bio tamo u Beogradu. Dao mi je ključeve od svog stana, da mogu da ga koristim. Sećam se, jednom prilikom se vozimo – on je odigrao već nekoliko utakmica za Zvezdu – i kažem mu: „Bićeš zvezda.” On me pogleda, ali nije rekao: „Ma daj” ili „Šta pričaš?”, nego je jednostavno znao da će to biti, verovao je u sebe.
To se vidi i danas, kada je na mestu selektora Srbije, i po tome kako se odnosi i prema igračima, i prema starim drugarima, i prema javnosti.
– Bio je u Nišu tri puta otkad je selektor, čuli smo se. Čestitao sam mu posle pobede nad Portugalijom i plasmana na Svetsko prvenstvo. Ma vidi se iz aviona da je rođeni pobednik, njemu možete da date bilo šta. I košarkaše da mu date da vodi, on bi uspeo i pobeđivao. Kažem vam, on ima nešto što nemaju ljudi sa ove planete – uz osmeh je zaključio Dragan Radosavljević Džaja.
Piše: Vojin Jovanović
Ovu i mnoge druge zanimljive priče možete pronaći u štampanom izdanju Objektiva za sredu 17. novembar.
Komentari (0)