Voditelj, pisac i novinar Vanja Bulić imao je veoma teško detinjstvo i još mu zadrhti glas kada o njemu govori.
Kako je ispričao za Hit Informer, najgori period je nastupio kada su mu oca odveli na Goli otok.
“Ćale je bio načelnik u Vojno-istorijskom institutu na Kalemegdanu, uhapsili su ga ujutru na poslu, a potom su upali kod nas u stan. Sve su ispreturali i uništili. Imao je bogatu biblioteku, mnoga ruska dela, pa su i to iskoristili protiv njega! Verovali ili ne, osuđen je zato što je izjavio: ‘Pošten čovek ne može da kupi cigare, samo kulovi i zelenaši’. Ma, sve je to bilo namešteno. Čak je i jedan naš dalji rođak svedočio protiv njega. Kad smo mama i ja otišli na Durmitor, prišao joj je da se izvini. Rekao joj je: ‘Boso, morao sam, ne zameri’, a ona ga je pljunula pravo u lice. Tata je prvo bio na Banjici, a onda su slali ljude na Goli otok da bi pravili mesta za vojna lica Hrvatske i Slovenije, jer je po pravilu trebalo da bude isti broj njih, Srba, Crnogoraca”, ispričao je on za pomenuti medij.
Mislio da je IZMIŠLJENO, a onda se SLEDIO: Vanja Bulić otkrio detalje susreta Milene i Bjelogrlića
Vanja je tada imao samo pet i po godina i morao je da odraste preko noći.
“Mama je bila šesti mesec trudnoće. Morala je odmah da počne da radi, pa je otišla na kiretažu. Meni je oko vrata okačila ključ od stana i zadužila me da čuvam sestru. Na papiru mi je pisala šta treba da kupim u radnji, da pokažem prodavcu… Stavljala mi je drva u kaljevu peć i ostavljala šibicu da založim”, nastavio je on ispovest za pomenuti medij.
Otac mu je, kako kaže, mnogo falio.
“Kad smo došli u Beograd, bilo je desetak paviljona, a toaleti su bili u dvorištu. Niko se sa nama nije družio jer mi je tata bio na Golom otoku. Imao sam detinjstvo Toma Sojera i Haklberija Fina. Bare, pecanje, bambusi, ali je sivi oblak uvek bio tu. Sa nama su se družili samo Martinovići, koji su živeli preko puta nas i isto su imali člana porodice na Golom otoku. Nedavno sam saznao da sam odrastao na konjskom mesu, jer je bilo najjeftinije. To su bile rage iz Drugog svetskog rata. Ipak, svoje detinjstvo ne bih menjao ni za čije, jer ne bih postao ovakav čovek”, iskreno je rekao Bulić za Hit Informer.
Kada je imao devet godina, sa majkom i sestrom se uputio na Goli otok.
“Iz Crne Gore smo otišli za Dubrovnik, odatle brodom do Novog Vinodola. Sećam se da smo se smrzli, jer mama nije imala para, pa smo uzeli najjeftinije karte i bili na palubi, dok su nas talasi ljuljali i vetar šibao. Potom nas je mali čamac prevezao na Goli otok. Bili smo u nekoj kamenoj kućici, podsećala me je na staru Njegoševu grobnicu. Imali smo samo pola sata s njim, ništa nismo smeli da mu donesemo od namirnica. Pre toga sam na poklon dobio knjigu ‘Čarobna riblja kost’ Čarlsa Dikensa. Riblja kost je bila naslikana preko cele strane, a verovalo se da treba da je protrljaš kao Aladinovu lampu, pa ti se ostvare želje. Svako veče pred spavanje sam je trljao i želeo da vidim tatu. Pokazao sam je ocu tokom posete, a on me je pomazio po glavi. Kad smo se vraćali s Golog otoka, stiskao sam je u naručju, ali mi je nekako ispala u vodu. Kao danas se sećam kako se leluja na talasima i odlazi moja ‘Čarobna kost’ na dno mora”, priča on dalje.
Jednog 29. novembra otac mu se vratio kući.
“Danima nije izlazio iz kuće. Sećam se da je brzo posle toga umro Moša Pijade, kog je znao iz rata. Plakao je kao kiša. Kasnije sam ga pitao: ‘Pa dobro, ćale, gde baš tebe? Gde baš vas najbolje da pošalju tamo?’ On na to odgovara: ‘Greške su bile moguće’. Ništa nije zamerao onima koji su mu to uradili. On je poslednja generacija koja je umrla sa idealima i bila dosledna. Bio je iskreni komunista. Umro je verujući u partiju, komunizam i Tita. Spalio je sve knjige, osim Titovih. I ja ih čuvam kao uspomenu na njega”, ispričao je Vanja za pomenuti medij.
POTRESNA ispovest Milana Miloševića: Ocu sam oprostio tek kad je bio na SAMRTNIČKOJ postelji…
Kako je rekao, njegov otac nije voleo da govori o onome što je preživeo na Golom otoku.
“Mom najstarijem sinu je rekao: ‘Ne smem da pričam onom tvom ludom ocu, počeće da piše’. Plašio se. Taj strah nije bio samo od onih koji su ih odveli tamo, već i zbog lične sramote. Dovodili su ih u takva psihička stanja da nisu znali šta rade jedni drugima. Živeli su u barakama i svaki dan je neko morao pet-šest puta dnevno da prođe između njih, a oni da ga udare. U ‘Biserima’ su mi pričali: ‘Po jačini udarca sam znao ko mi je prijatelj'”, rekao je voditelj za Hit Informer.
Komentari (0)