“Ja sam Srbin i hoću da jedem SARMU, a ne splačine”: Poludeo na devojku zbog hrane, hteo da OTKAŽE svadbu

Priča devojke koja je svedočila jednom zaista nesvakidašnjem razgovoru u gradskom prevozu u Beogradu širi se velikom brzinom.

Naime, ona se sticajem okolnosti našla u društvu dva muškarca, od kojih je jedan pokazao krajnje nezadovoljstvo hranom svoje tadašnje izabranice.

Koliko je stvar za njega ozbiljna, pokazuje činjenica da je razmišljao da otkaže svadbu zbog ovoga, a čitav razgovor preneo je Kurir.

Priču ove devojke prenosimo u celosti:

Gradski prevoz je skupina raznih ljudi i karaktera, a onog kog ne mrzi da gleda, može svašta da vidi. Jednom rečju, sjajno mesto za “studiranje” ljudi i njihovog ponašanja. Čuju se razne priče, od tragičnih do smešnih, a sve to upotpunjenom kloparanjem one nesrećne šklopocije koja nekako daje ritam.

Stojim na stanici i čekam svoj bus. Do mene staje nervozni momak, cupka sa noge na nogu ali ne progovara. U tom stiže i drugi momak, zaokupljen telefonskim razgovorom. Staje do nas, završava telefoniranje i tada razvlači najveći osmeh na svetu.

– Gde si, Marko, 1000 godina te nema – pita nasmejani momak nervoznog.

– Ma, evo bio tu do majke, vraćam se kući, jesi mi dobar? – odgovara ovaj.

Autobus dolazi, ulazimo i nekoliko minuta ni ne razmišljam o susretu ovih momaka, imam i ja svojih briga, ali dok sam tražila slobodno mesto, videh jedno baš pored njih i šta ću, dug je put do posla, sedoh.

– I pričam ti, super je ona, zajedno smo duže vreme, ali nisam siguran hoću li da je oženim… – priča nervozni Marko iza mene.

– Pa kako, čoveče, vereni ste, ženiš se za 2 meseca, kako ćeš, šta ćeš? Ne sećam se da si bio ovakav u srednjoj školi, malo si me iznenadio sad – reče nasmejani.

– Vidi, volim ja nju i sve što ide uz to. Fina je prema mojima, fina je prema meni, ne zakera, ne smeta joj fudbal, ne zove me kad sam sa drugarima i sve je to super, ali ja ne mogu da jedem njenu hranu. Kuvala je normalno do pre 3 meseca, a onda joj je drugarica za rođendan kupila neki kuvar, valjda je kuvar ‘*em li ga i tu je počeo moj pakao – rekao je u jednom dahu.

– Ma daj, bre, kuva drugačije, šta sad… hoćeš da sj**eš ljubav zbog hrane, ajd’ ne lupetaj tamo… – rekao je njegov sagovornik.

– Čekaj da ti završim, ne prekidaj me, ne kontaš ti to. I onda je umesto sarme, podvarka, mesa, počela da koristi neki humus i neke falafele, ništa meso, samo neka čudna hrana sa čudnim imenima, da Bog sačuva. Imamo više leblebija u kući nego brašna, a da ti ne pričam o začinima… Te kari, neka asala, a meso – ništa, baš ništa. Ne mogu to da trpim! Ja sam Srbin i ne mogu da jedem te splačine! – reče besno i malo jače, pa su se neki ispred nas okrenuli da vidi otkud vikanje u busu.

– Jesi li pričao sa njom i rekao joj da je to tebi ozbiljan problem? – nastavlja drugar iz srednje.

– Jesam, al nisam stigao ni do polovine, a ona počela da plače i da priča kako je ne volim i da ona samo hoće da se hranimo zdravo i sada sam u paklu već treći mesec, jedem kod mame ili kupim nešto na ulici, stalno sam gladan, ne mogu ja te leblebije i ja volim hleb, a ne one njihove palačninke i neki čatni, ne mogu… i sad ne znam šta da radim, ja volim meso. Volim pečenje, volim mast, bre. Eto. A ona srećna, sprema ono sve, isprlja gomilu lonaca, sva nasmejana što je spremila strano jelo, a meni se plače. Sanjam podvarak. I sarmu. I sad ne bih da se ženim jer se plašim da ću celog života da jedem neko zrnevlje i hranu čudnog ukusa. Daj mi luka, daj mi vegetu i tucanu i ja zadovoljan – kaže nervozni.

– Ne znam šta da ti kažem, majke mi – odgovara drugi.

– Ćuti, ne znam ni ja šta da radim, glava mi puca. Volim nju, al volim i meso, ako me razumeš – i to sam poslednje čula od razgovora jer sam morala da siđem.

BONUS VIDEO: