Na samom početku borbe sa virusom korona, dok svet još uvek nije znao kakvog to “nevidljivog neprijatelja” ima za protivnika, ona je, kako to inače radi, “bez dlake na jeziku”, izašla u javnost sa jasnim stavom – ovaj virus je veštački napravljen i predstavlja biološko oružje. Više od pola godine kasnije, ne da nije odustala od tog stava, već, kako kaže, svakodnevno dobija potvrde da je u potpunosti u pravu. Sa virusom korona, moraćemo da naučimo da živimo, nema nam druge. Sve ovo nam u intervjuu za Objektiv priča prof. dr Danica Grujičić, neurohirurg i direkotr Instituta za onkologiju i radiologiju u Kliničkog centra Srbije.
Sa doktorkom smo razgovarali na Klinici za neurohirurgiju, mestu gde radi ono što najviše voli – operiše mozak i dok to čini oseća se “kao produžena ruka Boga”, što nam je i u razgovoru objasnila. Njen radni dan traje između 16 i 18 sati, a broj pacijenata kojima je do sada spasila život teško je prebrojati.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Doktorka Grujičić u javnosti je postala prepoznatljiva pre osam godina kada je bila kandidat za predsednika Srbije, a kandidovala se iz razloga koji ni jedan predsednički kandidat do sada nije imao. Ono što se u javnosti pak manje pominje jeste da je ona prva žena šef Katedre hirurgije sa anesteziologijom od osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, načelnik Centra za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju KCS, kao i da je od 2009. godine redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Prof. dr Danica Grujićić u intervjuu za Objektiv pored ostalog otkriva i šta ju je sve u životu rastužilo, zbog čega plače, ali i koje su joj neostvarene životne želje.
O KORONI I MALIGNIM BOLESTIMA
Kako Vam se čini trenutno opšte zdravstveno stanje nacije?
Kao što možete da vidite obolelih od kovida je dosta, a ono što mene hrabri to je taj broj na respiratoru, koji je oko pedeset, što znači da nema nekog većeg povećanja broja najtežih bolesnika i to daje nadu da polako stičemo imunitet. Da li ćemo se osloboditi korone ikada, ja to u ovom trenutku ne znam. Mislim da je vreme da počnemo da učimo da živimo sa koronom, da je prepoznajemo na vreme, da radimo sve one prventivne stvari koje nas savetuju.
Mislim da odluke tipa ograičavanja, u smslu uvođenja policijskog časa, ograničavanja kretanja naših najstarijih sugrađana, mislim da to ne bi bilo dobro. Ograničenje okupljnja na ne više od pedeset ljudi i na otvorenom prostoru, to je ono na čemu treba insistirati i naravno zatvaranje svih klubova – pa ne mora da se sedi po kafićima, može kafa da se popije i kod kuće.
Međutim, p.azite, hoteli, ljudi koji organizuju simpozijume i tako dalje, mislim da to mora da se održava i dalje – ne zato što mislim da se nećemo usavršavati u smislu kontinuiranih edukacija, nego zato što imate 11.000 ljudi u Srbiji koji žive od toga. Prema tome, mi moramo pružiti šansu da ljudi zarade svoj novac od koga će da žive, ali velika okipljanja od 100,200,300 ljudi mislim da ne.
Takođe, mislim da nije dobro zabraniti opet rad pozorišta. Svako ko poštuje mere, a to su 4 kvadratna metra, ili svako drugo sedište puno, da se nose maske, mislim da je to sasvim dovoljno da se spreči širenje infekcje.
Ja uvek apelujem, pogotovo kada se obraćam mladima, da su oni su ti koji sada moraju da budu odgovorni prema svima nama. Znači, deco, družite se, ali nemojte ni u studentskim domovima, da bude vas dvadesetoro u jednoj sobi. Ako izlazite u kafiće, gledajte da to bude u neko pristojno vreme i da bude na otvorenom. Izbegavajte okupljanje.
Kada je borba sa virusom korona počela, zastupali ste stanovište da je u pitanju veštački napravljen virus. Da li još uvek verujete u to?
I dan danas smatram tako, apsolutno nisam odustala, samo svaki put dobijam novu potvrdu. Pazite, u februaru su Južnokoreanci izbacili rad po kome su našli, već tada, sedam mutacija tog virusa, što znači da on zaista brzo mutira. Potvrdu za to da je to neki veštački stvoren virus sam kasnije našla i u izjvama ljud koji se ozbiljno bave virusologijom, u izjavama nobelovaca i i ljudi koji se zaista bave tom bazičnom medicinom.
Ja zaista mislim da je to biološko oružje, možemo samo da nagađamo sada da li je to zasta bilo usmereno ka kineskoj ekonomiji, pa se to odrazilo bumerangom i na celu svetsku ekonomiju.
Preležali ste ovaj virus. Šta iz pozicije pacijenta mozete da nam kažete o njemu? Da li ste bili uplašeni da će virus možda ostaviti neke posledice na vaše zdravlje?
Ja imam jednu bolest, od 1985. godine, zove se sarkoidotoza, i to je jedna autoimuna bolest. Tada se nije znalo šta je to, mislilo se da je jedan oblik tuberkuloze i generalno ja se od tada trudim da ojačam svoj imuni sistem, različitim načinima, pa i prirodnim lekovima. Moram da priznam da sam uspela u tome jer sam jednom ili dva puta od 1985. imala povišenu temperaturu.
Kada mi se ovo desilo, zašto sam odmah sam posumnjala da je kovid u pitanju, da to nije obična prehlada? Zato što sam imala jednu sahranu, tetka mi je umrla i onda se na malom krugu, našlo jako puno ljudi, preko 200 ljudi. Jeste to bilo na otvorenom, jeste da smo mi nosili maske, ali džaba. Vi skinete masku u nekom trenutku da se sa nekim pozdravite, da se sa nekim rukujete itd. Ta velika koncentracija velikog broja ljudi na malom prostoru, pa čak i ako je na otvorenom nije dobro. Tu zaista podržavam krizni štab da tu mora da se vodi računa o tih 4 kvadratna metra. Neko je bio ko je nosio u sebi veliki broj klica. Možda nisam samo ja zaražena, ja sam neko ko je prepoznao o čemu se radi, dok se neko možda nije ni javio lekaru pa je prošao sa lakšom kliničkom slikom.
Možda je mutacija koju sam ja dobila takva da izaziva jednu običnu prehladu. Antitela sam imala negativna, zanači brzi test je bio negativan, što je za očekivati jer treba vremena da se stvore antitela, a PCR je stigao tek trećeg dana. Sahrana je bila u četvrtak, ja sam u nedelju popodne dobila temperaturu, osetila da me lomi. Došla sam u ponedeljak, bio je negativan taj test, ali moram da kažem da sam sve vreme nosila masku, i zaista ono što mi je drago ne mogu da povežem ni jednu pojavu korone sa mnom.
Trećeg dana sam odmah sve svoje fizičke aktivnosti svela na minimum. Ja sam neko ko inače ode na peti sprat peške, jer ne mogu da čekam lift, nemam strpljenja, Boga mi, sam čekala lift za prvi sprat. I moram da kažem da mi je trebalo pet nedelja posle izlaska iz karantina da dođem u onaj nivo kondicije koji sam imala pre bolesti. Znači postepeno. Tačno sam osetila da ne mogu, plašila sam se samo da mi ne ode na srce, da ne dobijem miokardit.
Šta sam radila?
Odmah sam ležala, dva grama vitamina C, Vitamin D, i moram priznati pila sam Diklofenak zato što on meni prija kao anlgetik, i kao nešto što obara temeraturu. Bolovi u mišićima koji su mi bili prisutni dva tri dana, on mi je regulisao. Ja dva diklofenaka dnevno i ja posle četiri dana nisam imala više nikakve tegobe.
Šta je poenta? Nastavila sam da mirujem, jer mislim da je ključ u te dve nedelje. Bojim se da čak i oni koji se malo smire kada dobiju temperaturu odmah remnu da se kreću čim se malo bolje osete. Ja nisam. Ispoštovala sam te dve nedelje, sedela sam kod kuće, nikoga nisam primala, nikuda nisam išla i odmaral sam. Zaista sam ležala.
U poslednje vreme moglo se čuti da se broj onkoloških pacijenata od početka godine povećao i to se povezivalo sa lečenjem obolelih od korone. Da li je to istina?
Ne. Mi imamo stalni porast broja obolelih od malignih bolesti i on ima jednu uzlaznu liniju kojja se nije promenila ni smanjila. Šta se smanjilo za onkološke bolesnike? Vi imate pacijente, koji su hvala Bogu izlečeni, imate pacijente kod kojih nije potvrđena nikakva maligna bolest, ali treba da se prate i oni se prate jednom, dva puta godišnje. Mi smo te preglede smanjili. Molili smo, pogotovo u prvoj fazi, da ti pacijenti ne dolaze, u drugoj fazi su krenuli da dolaze, sad u trećoj fazi smo opet morali da te pacijente da zamolimo da ne dolaze. Dolaze nam samo prvi pregledi gde je sumnjivo da postji neki malignitet ili da postoji nešto što mora da se proveri, da li je maligno ili benigno, dolaze oni pacijenti koji imaju aktivno lečenje, dolaze pacijenti na konzilijume, jer to takođe podrazumeva nekakvo aktivno lečenje, i aktivne kontrole.
Kada kažete dase broj onkoloških pacijenata povećava, da li je to neko Vaše predviđanje da će biti sve više obolelih, i gde je granica kada bismo mogli da stanemo sa tom vrstom oboljenja?
Bojim se da granice nema, a razlog za to je što će ljudi sve duže živeti. Što duže žive, veće su šanse da obolite između ostalog i od malignih bolesti. Sreća je da kod starijih ljudi te maligne bolesti idu malo sporije nego kod mladih ljudi. Mi smo u specifičnosj situaciji kao što znate. Mi smo 1999. godine imali jednu žestoku ekološku katastrofu, i sva ova zagađenja sada nisam sigurna da su baš totalno nepovezana sa tim. Nije tu samo osiromašeni uranijum, tu je hemija. Posle toga su ovde dolazile fabrike, da li su sve fabrike koje su došle koristile prave filtere, pravu zaštitu?
Veliki naši dušebrižnici iz inostranstva se brinu za Obrenovac i za Termoelktranu u Obrenovcu, a ja znam recimo da su ti ljudi svaki put do sada kada se pojavio neki novi filter, menjali te filtere. I zagađenje koje daje naša najveća termoelktrana je manje nego recimo zagađenje koje daje jedna fabrika u recimo Surdulici u kojoj imate užasno zagađenje. Ne znam koliko država vodi računa o tome da se ti ljudi nateraju da stavljaju odgovarajuće filtere.
Ne smemo dozvoliti da zarad radnih mesta dovodimo u pitanje zdravlje ljudi u malim srednimama, pogotovo gde su se pojavile male fabrike. I dobro treba da vodimo računa o ekspoataciji, ne smemo uništavati prirodu zarad neke male zarade koja je prolazna. Biće nekih 20, 30 godina i šta onda?
Mi strogo treba da vodimo računa. Mi smo zemlja fantastičnog položaja i fenomenalne prirode, i mi treba da živimo tako to ćemo zdravom hranom hraniti i istok i zapad.
O NEUROHIRURGIJI I MOZGU
Vi se bavite neurohirurgijom i svojevremeno ste izjavili da se kada operišete mozak osećate kao produžena ruka Boga. Da li i dalje imate taj osećaj?
Tako je. da. Uopšte kao lekar imam osećaj da prosto neki put uradite perfektno operaciju, pacijent nije dobro. Neki put niste zadovoljni kako ste nešto uradili, jeste tumor odstranjen, jeste pacijent dobro, ali vi niste zadovoljni, a pacijen perfektan. Znači ima nešto, što bih ja rekla, neka viša sila koja vodi moju ruku kada radim.
Neka sila, da li je to Bog, da li je subbina, možete nazvati kako hoćete, ali ima nešto što jedostavno vama odvlači pacijenta na onu drugu stranu. Veoma često, naročito kada su teški pacijenti u pitanju imate utisak da se natežete konopcem, nekom silom koja vuče pacijenta nazad, ka lošem ishodu, vi ga vratite i tako ste na klackalici. Nekad pobedite, nekad ne pobedite.
Može sve biološki da se objasni – zavisi i od stanja organizma, od iscrpljenosti organiznama…
Da li je istina da ljudi koriste tek tri odsto opsega mozga?
Jeste, čak i manje.
Da li je moguće da dostignemo potencijal?
Da. Mislim da je stvar u načinu učenja. Vi na internetu možete naći razne savete kako da iskoristite svoj mozak, kako da što brže pamtite, kao da vam to što ste naučili ostane u pamćenju što dalje i sl. Ja mislim da je stvar u svakodnevnoj aktivnosti.
Meni su mnogo simpatični moji roditelji koji svoj mozak održavaju tako što popunjavaju ukrštene reči. Onda šah. Šah razvija kombinatoriku. Bridž, onda preferans – sve ono što smo mi nekada igrali, što vam zahteva kombinatoriku, što traži od vašeg mozga da računa gde su kako raspoređene figure, mislim da je to prava stvar. Ja bih zaista mladim ljudima, posebno u osnovnim školama, propagirala šah. Mislim da šah daje deci mogućnost da na jedan lep način razvijaju svoj mozak.
SASVIM LIČNO: O SUZAMA, PODMETANJIMA, ŠKOLOVANJU, FESTU I SMRTI
Pored medicine Vaša velika ljubav je i kosmonautika. Želeli ste da budete – astronaut? Šta se desilo sa tom željom?
Jeste. U trenutku kada sam se odlučivala, ja sam završila deseti razred srednje škole u tadašnjem Sovjetskom savezu i kada sma se odlučivala za fakultet, ja sam želela da budem konstruktor aviona. Pošto mi je muka u automobilu, nisam bas mislila da ću biti kosmonaut, ali konstrukcija aviona da. Vasiona me je uvek privlačila, neograničenost jednostavno.
Desilo se to da ja kao tadašnji građanin Jugoslavije nisam mogla da upišem taj fakultet i onda sam kao praktično žensko pogledala koji su to programi koji se poklapaju sa našim fakultetima, jer sam znala da čuse vratiti u Jugoslaviju i Srbiju, pa sam birala negde gde neću morati ponovo da polažem ispite i to je bila medicina. I zaista kada sam se vratila, priznali su mi sve ispite. Morala samda polažem Sociologiju, Odbranu 1 i Odbranu 2. Tako da sam se u drugoj godini vratila, uklopila u generaciju koja je bila dve godine starija od mene i to je jedna sjajna generacija lekara.
Pre 8 godina ste se kandidovali za predsednika zemlje. Hoćete da nam objasnite kako je do toga došlo?
Ja sam imala vrlo ličan razlog. Vi znate da u svakoj ustanovi, nisu zdravstvene ustanove izuzetak, nego svuda, imate ljude koji na nekakav vaš uspeh, pogotovo ukoliko smatraju da je taj vaš uspeh preran, budu ljubomorni. Sticajem okolnosti ja sam saznala da se meni sprema od strane, na žalost pojedinih mojih kolega, smeštanje nekih trista evra koje su trebali da mi nađu policajci u kesi sa bombonjerom ili pićem.
Mislim, nemojte da se lažemo, svi mi dobijamo od pacijenata i čokolade i bombonjere i piće i parfeme. Niti vi to tražite, niti imate pravo da ucenjujete pacijenata ukoliko vam to ne donese. Ja sam saznala da se meni sprema jedna nameštalja i pošto imam svuda prijatelje i tada sam ih imala, ja sam na jedan način insistrirala da se zaštitim, odnoso da me puste na miru, da to ne rade.
To su stvari, koje recimo država ne sme da radi. Vi treba da hapsite. Ja sam za to da država i prati i snima, i prisluškuje – apsolutno. Država ima prava da zaštiti sebe, ali ne namešajući.
Najbolji način da sebe zaštitim bio je izlazak u javnost. Ja sam tada bila član Socijaldemokratskog saveza, tu je bila jedna sjajna ekipa ljudi i tu su bili i bivši generali i vojske i policije, ljudi koji znaju kako se i čuva i gradi država i bila mi je čast da budem među njima. Oni su iz nekog razloga zaključili da sam ja ovako pogodna da budem kandidat za predsednika i ja sam to prihvatila i tako sebe zaštitila.
Ajte sad mi namestite trista evra. Mislim, može neko da pokuša, ali teško da će narod da poveruje da se Dana prodaje za trista evra. Mislim, ne prodajem se ni za mnogo veće pare.
Šta je najteži deo Vašeg posla?
Saopštiti roditeljima da će dete da umre.
Da li je moguće ne vezati se emotivno za pacijenta?
U mom slučaju ne. Ne. Ako vam je svejedno šta će biti sa vašim pacijentom ne treba da se bavite medicinom. Verovatno ima mojih kolega koji to mogu, ja to zaista ne mogu. Ja zaista to ne mogu iz prostog razloga što to je nečije dete, to je nečija majka, to je nečiji otac. Svi oni u vas gledaju sa nadom da ćete im pomoći, došli su sa velikim problemom. Kako i prema starcu možete da budete ravnodušni?
Da, vi morate u jednom određenom trenutku da kažete svaki dalji pokušaj lečenja je mučenje. Pacijent ima pravo da na dostojanstvenu smrt.
Protiv eutanazije sam izričito. Za ovih četrdeset godina koliko sam u medicini, nikada me ni jedan pacijent nije molio da ga ubijem, samo da mu olakšam muke, a to ne podrazumeva ubistvo. Daj mu analgetik, nahrani ga, napoji ga- to je ono štp traže pacijenti, ali niko mi nije reko skrati mi muke, već samo pomozite mi. Zato sam ja strašno protiv eutanazije jer mislim da može da bude strašno zloupotrebljeno.
Jeste li se nekada rasplakali zbog pacijenta?
Kako ne. I ja i sestre i anesteziolozi i svi.
Šta Vas generalno rastuži? Vi delujete kao jedna izuzetno jaka žena.
Rastuži me nepravda. Ali tad sam obično besna. Rastuži me kada gubim pacijenta. Kada dete koje u vas gleda kao u drugu majku, a vi znate da ne možete da mu pomognete. Rastuži me bolest koja je neizlečiva. Rastuži me bahatost. Rastuži me kada osetim da se ljudi ne ponašaju kao prema jednom ljudsksom biću koje je u našim rukama, nego kao prema stvari. I to me, moram priznati razbesni.
Veoma ste posvećeni poslu i to se vidi. Kako se odmarate? Šta čitate, pratite li sport?
Bila sam veliki filmofil. Ja sam uzimala godišnji odmor kada je FEST i onda sam gledala po 40, 50 filmova. Međutim, došlo je vreme kada ne mogu da uzmem odmor od sedam dana baš tada. Što ste poznatiji, što ste više operisali, što imate viŠe uspeha, dolazi više ljUdi kod vas da se operiše. Tako da na žalost sada te fimove ne mogu da ispratim, mogu tek ponešto kada dođem kući.
Čitanjem, uglavnom istorije. Pokušavam da shvatim sve ovo što se dešava kod nas, a Lenjin je svoJevremeno rekao jednu veliku istinu – to je da je istorija razvoj po spirali, da se sve ponavlja po određenim krugovima samo je stepen toga što se ponavlja tehnološki veći. I on je tu potpuno u pravu. Ja pokušavam sada da shvatim ovaj trenutak i pokušavam da shvatim kako smo došli do ovoga. Možda su to bile one kuge u srednjem veku…
Brzi gonzales, Generalka, Profesorlica – to su sve nadimci koje ste vi sticali godinama. Koji od njih vam imponuje, da li Vam neki smeta?
Ne. Svaki je imao svoj razlog. Davali su mi i Dana Kosmonolka, aždaja, ovako, onako. Ja moram da priznam da nikada to nisam doživljavala kao ružne nadimke, nego tako su me ljudi doživljavali. Da, aždaja, ali aždaja kada je u pitanju posao, a to vam je na neki način i kompliment. Ne mogu da kažem da su me nekad zvali ružnim imenima, tako da se ne ljutim da li će biti “profesorčica”, da li će biti “milostiva”, da li će biti nešto drugo ili deseto do kraja, nebitno je. Meni su svi ti nadimci simpatični i drago mi je u krajnjem slučaju da mlađi mene tako doživljavaju da mogu da mi daju tako neki nadimak.
Šta je čoveku potrebno u današnje vreme sa svim specificnostima koje ono nosi da bi bio zdrav, srećan, radostan?Postoji li recept?
Ja mislim da postoji. Prvo, na žalost ne možemo svi da radimo posao koji volimo. Ja sam imala sreću da radim posao koji volim, i ništa mi nije bilo teško. Nekada ljudi jednostavno nemaju tu sreću, ali treba u svakom poslu da pronađu nešto gde mogu da iskažu sebe. Znači to je prvi savet.
Drugi savet – fizička aktivnost. Mislim da svi treba da se bavimo nekom vrstom sporta,ili nekom vrstom rekreacije. Ne moramo svi biti Đokovići, ali možemo dva puta nedeljno da imao neku aktivnost gde ćemo držati pod kontrolom svoju telesnu težinu. Treba naći vreme za to. Znači organizacija opet na poslu. Žene su tu u težoj poziciji, a one moraju da vide računa o sebi.
Zdrava hrana. Namerno sam je pomenula jer mislimd asrbija može da proizvodi jednu zdravu hranu uskusnu hranu. I mislim da je to jedan od načina da vodimo računa o tome šta jedemo i šta pijemo.
Družiti se sa ljudima. Provoditi vree sa ljudma od kojih možete nešto da naučite, sa ljudma čije vam društvo prija.
Ako možete – pomozite nekome. Čovek se mnogo lepo oseća kada može nekome da pomogne i to vam daje jedan lep osećaj da ste ljudsko biće koje ima potrebu da pomogne nekome. I taj drugi kome ste pomogli i on će nekome pomoći. Ne treba misliti će on sad mene da mrzi što sam mu pomogao. Neće, neće sigurno. Možda će jedva čekati da vam pomogne
Ceo intervju možete pogledati u videu koji se nalazi na početku teksta
Piše: Milica Vojtek
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (2)
Kad budeš operisao i otvarao mozak pacijentima, ti se javi za reč!
Bla, bla, bla, svaki dan o svenu i svačeu, bez obzira da li o tome nešto zna ili ne! Imao sam veoma pozitivno mišljenje o njoj, ali kada sam video da joj je medijska promocija u kontiunitetu najvažnija stvar u životu, uz direktorsko mesto na Institutu za onkologiju, za koje nije kompetentna, a videlo se i koliki broj pacijenata i medicinskog osoblja se iz Instituta zarazio koronom, kao i ona sama, onda sam promenio mišljenje o njoj i smatrama je običnim populistom i ništa više.