Polufinalna trka dvojaca bez kormilara, u kojoj su Miloš Vasić i Martin Mačković bili izvanredni i plasirali se u sutrašnju borbu za medalje, nije mogla da prođe bez naše veslačke sudije, Ružice Karajović Ibročić, koja svakog dana obraduje čitaoce Objektiva novom pričom sa Olimpijskih igara. Zbog tog finala je imala dodatni razlog za ponos, a mi priliku da uživamo u opisu još jednog sjajnog tokijskog dana.
„Danas je baš bilo lepo biti Srpkinja na veslačkoj stazi! Toliko zajedništva i pozitivne energije na jednom mestu. Sadašnji i bivši olimpijci, rame uz rame, do pobede. Dva dvojca, dva para predanih sportista posvećenih istom cilju. Mnogima je kombinacija Višacki-Stojić još uvek toliko sveža u ušima da neretko Mačkovića i Vasića tako oslovljavaju. Svakako sve ostaje u kući, onoj najvećoj – Olimpijskom komitetu Srbije, i velikoj – Veslačkom savezu Srbije, i onoj najvažnijoj, izvornoj, kojoj se sva četvorica ovih veslača vraćaju, koja ispraća i dočekuje, koja se raduje i tuguje, spremna da uteši, ohrabri, ali i zameri kada je to potrebno – Veslačkom klubu Partizan. Radovalo se danas u Tokiju, u Beogradu, Subotici i Donjoj Trešnici, puna su srca bila svih koji ovih noći ne spavaju, strepe i raduju se uspehu srpskih sportista. Sonja i Miloš Vasić pokazali su da su granice tamo gde ih sami postave.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Olimpijska regata danas je dobila šest pobedničkih ekipa i isto toliko drugoplasiranih i trećeplasiranih. Jedne sam ispratila od starta do cilja, devojke u četvercu. A kasnije mnoge sam ispratila i dočekala, među njima i naše momke. Među osvajačima nije bilo razočaranih, srećom. Vetar je iz minuta u minut postajao sve jači i neprijatniji, ali dva slobodna dana više ne ostavljaju mogućnost da se trke znatnije pomeraju. Doduše, dnevni program je malo produžen, imamo još jedan rezervni dan – u subotu, ali su to poslednje opcije kojima se pribegava. Sportisti se cele godine pripremaju na planiranu dinamiku trkanja i satnicu i nikome ne prijaju promene.
Pretpostavljate, posebnu pažnju posvetila sam Filipovom četvercu skul, ali nisam uspela da odgledam trku, već sam o njenom toku saznavala kada se završila i kada posada najpre nije prilazila pontonu, a posle se nije pomerala sa njega. Nisu reagovali na opomene sudija i volotera da se pomere i oslobode prostor ekipama koje prilaze. Gledam rezultate na papiru i pedesetak metara dalje njihovo ponašanje na dolazećem pontonu. Najčupaviji i najtananiji, mislim da je to Luka, ne može da prestane da se kreće, drži za glavu, lupa nogom, maše rukama… Dvojica nepomično sede pored čamca sa nogama u vodi, četvrtog nema. Treneri prilaze od jednog do drugog, grle, tapšu, pričaju… Luka pravi desetak nervoznih krugova, zagleda se treneru u oči, nešto izgestikulira, nastavi sa hodanjem…
Ne čujem šta govori, ni ne moram. Očito se nešto neplanirano desilo što ih je udaljilo od medalje za čak dva mesta. Favoriti za najsjajnija odličja završavaju na petom mestu. Od čega li ih je većeg i važnijeg Filipo danas sačuvao? Sigurno ih nije ostavio na cedilu po ovakvim talasima i vetru. Nisu uspeli da održe obećanje i sada treba živeti sa tim. Puni razumevanja, dvojica vremešnih trenera pomažu da se čamac odnese u hangar. Kako sada objasniti Simoneu, Andrei, Luki i Đakomu da su izuzetno mladi i da vreme radi za njih; da im Filipo sigurno ne zamera; da su gotovo sve posade danas imale problema na stazi, da su se takođe favoriti za medalju, Norvežani u dublu za lake veslače, čak prevrnuli, tj. nisu završili trku i tako će se voditi na svim rezultatima – DNF, did not finish. Od sudije iz Italije saznajem da su odlično “otvorili” trku, poveli na 500 m i onda se nešto desilo. Navodno je veslač na broju tri “uhvatio raka”, zaustavio čamac, narušio balans i ritam. Rečju, danas nije bio njihov dan za pobedu.
Ali jeste za upoznavanje drage Dušice, ovde poznatije kao Done. Dušica je Novosađanka, tačnije rođena je u Kikindi, ali se udala u Novom Sadu. Od pre tri godina je stanovnica Tokija, do tada i uskoro opet, San Dijega. Ona je primer “malog sveta” i životne mudrosti da će ti pre pomoći neznanac nego neko na koga računaš. Dušica je “na slepo” postala naša dobra vila. Podjednako neumorno obilazi sportska borilišta i prodavnice sa oficijelnim olimpijskim predmetima kako bi nas barem nečim opskrbila. Beskrajnu zahvalnost joj pokazujemo poklanjanjem najvećeg srpskog bogatsva koje Ana i posedujemo: “Plazmom” i čokoladnim bananicama.
Odavno smo zaključile, a sada samo potvrđujemo da smo Ana i ja dve suprotnosti koje jedna na drugoj vežbaju strpljenje, snalažljivost i toleranciju. Ne propuštamo priliku, porasle smo.“
Piše: Ružica Karajović Ibročić
Bonus video:
Evo kada Novak igra u četvrtak: Ponovo “dupli program” za Đokovića
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)